Šta viri ispod dečerme?

Pod ovim naslo­vom u novom, petom broju časo­pisa „Nasleđe“ koji obja­vljuje Filološko-umetnički fakul­tet iz Kra­gu­jevca, Toma Savica i Željko Đurić daju osvrt na „Zbirku zada­taka iz srp­skog jezika za kva­li­fi­ka­ci­oni ispit za upis u sred­nje škole škol­ske 2006/2007. godine“. Osvrt se bavi struč­nim aspek­tima zbirke, ali impli­cira i kri­tički stav prema kva­li­fi­ka­ci­o­nom ispitu i nastavi jezika i knji­žev­no­sti u srp­skim školama.

Poku­šaću da što saže­tije pri­ka­žem glavne nalaze kritike.

Osvrt se naj­pre bavi vred­no­snim pret­po­stav­kama sasta­vljača zbirke. Zapaža se da, prvo, zbirka „obi­luje odlom­cima tek­stova arha­ič­nog govora“, ali ne u funk­ciji ispi­ti­va­nja pozna­va­nja zasta­re­lih jezič­kih oblika, nego zna­nja iz fone­tike i gra­ma­tike. Ana­logno tome, kri­ti­čari pri­me­ćuju da zbirka upa­dljivo izbe­gava urbani, a favo­ri­zuje ruralni govor. Drugo, zbirka favo­ri­zuje patri­jar­halne vred­no­sti. Treće, u nepri­lične kon­tek­ste sta­vlja imena koja ozna­ča­vaju narode (Ciga­nin, ciganski).

Ana­li­zi­ra­jući kon­cep­ciju zbirke, kri­ti­čari ističu da su u njoj naj­če­šći zadaci oni u kojima se od uče­nika ne traži druga misa­ona aktiv­nost do repro­duk­cije nau­če­nog. Oni pod­se­ćaju na rezul­tate među­na­rod­nog istra­ži­va­nja PISA obja­vlje­nog 2004, oko kojih se svo­je­vre­meno podi­gao, ali izgleda i bez većeg efekta uti­šao, glas ovda­šnje stručne jav­no­sti. Po nala­zima tog istra­ži­va­nja, kva­li­tet obra­zo­va­nja u Srbiji je na rela­tivno niskom nivou i pruža slabe kom­pe­ten­cije. U ispi­ti­va­nju pisme­no­sti, đaci iz Srbije su zau­zeli jedno od posled­njih mesta od ispi­ti­va­nih zema­lja (treće otpo­zadi). Savica i Đurić oce­njuju da ni novom zbir­kom zada­taka (i ana­logno tome, kon­cep­ci­jom ispita) škol­ske vla­sti nisu uči­nile ništa da ume­sto zapam­ći­va­nja i repro­du­ko­va­nja zapam­će­nog uče­nici srp­skih škola una­prede svoju funk­ci­o­nalnu pisme­nost.

Konačno, kri­ti­čari uka­zuju na to da u zbirci domi­ni­raju zadaci kojima se pro­ve­ra­vaju zna­nja o jeziku, ume­sto zadaci kojima bi se pro­ve­rila upo­treba jezika. Sli­čan zaklju­čak se izvodi i iz ana­lize neko­liko pri­mera iz dela zbirke koji obu­hvata zadatke iz knji­žev­no­sti: čak i kada je reč o inter­pre­ta­ciji tek­sta insi­stira se na pam­će­nju „tač­nih“ ili „dopu­šte­nih“ odgo­vora (što u sebi naravno može da sadrži, a pone­kad i sadrži, odre­đenu ide­o­lo­šku komponentu).

Autori osvrta u zaključ­nom delu nagla­ša­vaju da se zbirka (i pre­o­vla­đu­jući model nastave u našem sistemu, dodajmo) ruko­vodi pred­sta­vom „o uče­ni­cima kao pasiv­nim pri­ma­o­cima pro­pi­sa­nih nastav­nih sadr­žaja“. Takav pri­stup demo­ti­više one naj­bo­lje i naj­ta­len­to­va­nije. Kao da se oda­ši­lje sig­nal: nabu­baj pa zaboravi.

Naučni časo­pis, sa tira­žom od 300 pri­me­raka, teško da će mobi­li­sati iole širu jav­nost — čak i ako se ogra­ni­čimo samo na stručnu jav­nost. A rasprava? Samo aka­dem­ska. Jer, zadaci su odštam­pani, zbirka raza­slata osma­cima koji već uče kako da je nauče. Limit za uspeh je ionako mali: jedan tačan odgo­vor od 20 zadataka.

P.S. Reči „dečerma“, koja ozna­čava jedan deo odeće (samo, koji?!) nema u Mati­či­nom reč­niku, nema je, kao zasebne jedi­nice, ni kod Vuka. Nemam pri ruci reč­nik SANU pa ne mogu da pro­ve­rim. Ali zato sigurno deca znaju.