Saša Radojčić
Naslov mog ogleda u poslednjem broju časopisa „Naše stvaranje“.
Najpre bibliografski podatak: Радојчић, С., „Шлајермахер и Гадамер“; Наше стварање, г. LVI, бр. 1–2 (2009); стр.148–161.
A zatim i prvih nekoliko rečenica teksta (bez fusnota):
Фридрих Даниел Ернст Шлајермахер (1768–1834) је родоначелник модерне херменеутике. За стање у коме су се у доба романтизма налазила херменеутичка размишљања карактеристично је да Шлајермахер, изгледа, није познавао ниједну од релативно многобројних општих херменеутика из периода просвећености, већ само херменеутике одређених предметних подручја (теолошку, филолошку, јуристичку). То је мотивисало оцену Петера Сондија да половина века, колико дели Георга Фридриха Мајера, Лајбницовог следбеника и аутора дела Покушај општег умећа излагања из 1757. године и Шлајермахера, „представља једну од најмаркантнијих цезура у повести духа“. Утолико би овде смело да се говори и о једном новом почетку, који је био, ако не директно инспирисан, а оно свакако принципијелно омогућен Кантовим раскидом са чисто рационалистичким приступом свету. Осим тога, романтизам, са својом наглашеном склоношћу ка свему оном тамном, нејасном, оностраном, душевном, морао је и на плану интерпретације и њеног теоријског артикулисања да доведе до нацрта који су се разликовали од картезијанских идеала clare et distincte. Да тај „нови почетак“ не треба да схватимо само у ипак спољашњим манифестацијама односа према претходницима, већ да се о њему сме говорити и у једном много суштинскијем смислу, видећемо уколико обратимо пажњу на то да Шлајермахер јединство херменеутике не тражи више у обухватном збиру предметних подручја херменеутичког деловања (теолошко, филолошко, јуристичко, или чак и у неком проширењу налик оном које је спроведено код Мајера, који је говорио чак и о моралној, хијегоглифичкој и мантичкој херменеутици – при чему би ова последња требало да тумачи „природне“ знакове), нити у садржинском јединству предања, него – у јединству поступка, истоветног без обзира на предметно подручје или начин на који је предање доступно (нпр. усмено или писано).
