Savremenik Sterija

U novom broju „Zlatne grede“ pri­kaz moje knjige o Ste­riji. Mislim, četvrti ili peti po redu, prvi je bio u NINu, ubrzo pošto je knjiga iza­šla. Novi pri­kaz, koji pot­pi­suje poslo­vično lako­gla­go­ljivi Dra­ško Ređep, nastoji da pro­ble­ma­tiku knjige (i Ste­ri­ji­nog pesni­štva, koje je njen „pred­met“) sme­sti u šire kon­tek­ste, šire inter­tek­stu­alne i duhovne veze — od Jakova Ignja­to­vića do Krleže, od Isi­dore do Gla­vur­tića… Sigurno je da većinu tih veza nisam imao u vidu, ali mi je sa druge strane teško da porek­nem da neka srod­nost, neki zajed­nički afi­ni­tet, možda nešto što pri­pada manje pod­ne­blju, dobu i rodu, a više moral­noj ose­tlji­vo­sti, stoji u poza­dini uoče­nih veza. Mogu­ćih, ne sigur­nih veza. Neke pasuse knjige pisao sam, i to je u pri­kazu dotak­nuto, refe­ri­šući koliko na Ste­ri­jino vreme, toliko i na vreme u kome živimo. Pro­blemi kojima se Ste­rija okre­tao u pesmama „Davorja“ nisu raz­re­šeni; oni spa­daju u kon­stante isto­rij­skog života, ali i antro­po­lo­ške situ­a­cije. Mislim da reče­nica o moguć­no­sti „ver­ti­kalne gene­ra­cije“ koja se uzgredno poja­vljuje u pri­kazu, nepo­trebno zama­gljuje te odnose i svodi ih na gotovo pri­vatnu stvar, sklo­nost ili lični stav. Bilo kako, neka se Ste­riji vra­ćamo i mimo jubi­lar­nih sku­pova i pri­god­nih govora.