Saša Radojčić
Zanimljivo:
- Predviđamo da knjige ne moraju da imaju recenzenta, jer je to neka vrsta cenzure — smatra Vehovec i dodaje da je važno da se izdavači izbore da ne plaćaju katalogizaciju publikacije, niti pojedinačne ISBN brojeve, kao što je to običaj svuda u svetu, a kod nas je uvedeno kao veoma neobična praksa.
Reč je o izjavi Romana Vehovca, direktora izdavačke kuće Vega media, takođe i direktora Poslovnog udruženja izdavača i knjižara Vojvodine. Govori se o predlogu novog Zakona o izdavaštvu koji će Poslovno udruženje podneti vladi.
U poplavi loših, piratizovanih, šljampavo priređenih i još šljampavije odštampanih izdanja, puka činjenica da neka knjiga ima CIP i ISBN, počela je da se uzima kao merilo koje knjigu i onoga ko ju je na svet dao, koliko-toliko legitimizuje. Trošak za izdavača nije veliki — par stotina dinara po izdanju. Pretpostavljam da samo po sebi pribavljanje CIPa i ISBNa nije sporno. Postojanje ta dva broja nije garancija da se između korica ne nalazi smeće, ali nepostojanje je skoro sigurni indikator smeća. Izdavačima nije problem da plate katalogizaciju, čak im i dobro dođe da njihova izdanja to imaju, samo traže da to bude besplatno. Ne mogu baš da kažem da razumem. Nije kvaka u parama. Pa u čemu je? U principu? Kojem? Ne bavim se izdavačkim poslom, ne znam kako je ta materija pravno rešena u svetu (znam samo da knjige imaju ta dva broja), pa nemam ni približnu predstavu o tome šta se iza brda valja.
Zato imam predstavu o predlogu da se relativizuje uloga recenzenata. Institucija recenzije je zaista mogla, u nekim drugim vremenima, da bude (i bila je) paravan za cenzuru. Danas i ovde ona to nije. Danas i ovde svako može da objavi šta god mu je volja. Nije ni skupo. Nije problem ni pribaviti recenziju — plaćenu, neplaćenu, ozbiljnu, šarlatansku, popustljivu ili strogu, kratku ili podužu — svejedno. Recenzije su, zapravo, postale besmislene. Ne garantuju nikakav kvalitet. Niti čuvaju izdavačke kuće i njihove urednike od promašaja, niti su putokaz čitaocu, on se povodi drugim razlozima. I — ukoliko se na to mislilo i to htelo — knjigama recenzenti zaista nisu potrebni. Kod ozbiljnih izdavača koji drže do sebe, postoje drugi mehanizmi kontrole kvaliteta, a kod neozbiljnih i onih koji na svet izdaju štampani papir a ne prave knjige, stvar neće spasiti ni recenzija nekog nobelovca.
Ali, možda — uvek ima neko ali i neko možda — ako nisu potrebni, to ne znači da recenzenti nisu poželjni. Naime, nije baš sasvim svejedno ima li ili nema neka knjiga recenziju, makar i u vidu pisanog mišljenja nadležnog urednika, kao što nije svejedno ni ko je potpisao recenziju. Izdavač će sam proceniti da li je to njegovim knjigama potrebno ili nije. Kad u rukama bude imao smeće koje mu se isplati da objavi, izdavač neće ni tražiti recenziju (kao što je mnogi ni sada ne traže, nego samo u impresumu potpišu ime nekog nepostojećeg čoveka). Kad u rukama bude imao potencijalni bestseler, izdavač će možda tražiti recenziju od autora čije ime može dodatno da doprinese prodaji, iz čisto marketinških pobuda. Recenzije će možda tražiti urednici stručnih edicija, ili pojedine izdavačke kuće za izdanja koja se budu štampala parama fondacija ili državnih agencija. Ili će fondacije i agencije za te stvari angažovati sopstvene recenzente, a da ne bi finansirali baš makar šta. Možda će se i država, unutar institucije otkupa za biblioteke, opredeliti da podrži samo recenzirana izdanja — mada je tu dobar filter i stručna komisija koju formira Ministarstvo.
Na kraju, ono u celoj priči najlepše: ne samo da neće više biti sramotnih recenzija u kojima se hvali nešto što ni autorova najbliža rodbina ne može da čita, a razlog tome nije nepismenost rodbine, nego neće više biti ni negativnih recenzija, koje bi autorima takvih dela stajale na putu! Paradoksalno? Pa, ne baš. Izdavaštvo je posao, a vrednovanje se odvija na nekoj drugoj instanci. Izdavaštvo treba, u većini aspekata, prepustiti samoregulaciji. Ne u svim, ali to je već neka druga priča, za neku drugu priliku.
Katalogizacija publikacije (CIP) u nacionalnim bibliotekama je interna, dakle bibliotečka obrada nove knjige koja označava, razvrstava i knjigu čini dostupnijom u bibliotečkim pretragama. Vremenom, sa pojavom interneta, cobiss i.d. knjige je postao odličan način da se pronađu autor, naslov, izdavač itd.
Uspostavljanjem međunarodnog sistema označavanja knjiga, takozvanog ISBN, u koji je Jugoslavija ušla sredinom osamdesetih, taj broj koji je jedinstven za svaku pojedinu publikaciju na svetu (pod jednim brojem je samo jedna knjiga), katalogizacija je višak u knjizi. Ne i sam po sebi. Nije problem u sitnim novcima, već pre u vremenu, i konačno u pitanju, a čemu to danas u knjizi služi.
Takođe, nije istina da sve knjige na svetu imaju oba broja, naime CIP imaju uglavnom knjige objavljene u zemljama koje su nasledile komunističke režime.
Kada je reč o recenzentima, vaš komentar je odličan i ako dopuštate, tačan. Nema se šta dodati. Recenzenti su izmišljeni cenzure radi, štampanje tzv CIP-a je takođe proizvod potrebe države da kontroliše izdavače, kao što su to nekada bili i izdavački saveti. To su jednostavno stvari prošlosti, a izdavače treba naterati da počiste sopstveno dvorište, ali ih se više ne može smatrati mogućim neprijateljima ili maloumnicima.
Budući Zakon, ako do njega ikada dođemo, mora da očisti nepismene, nelojalne takozvane izdavače samozvance, knjižare koje ne plaćaju izdavačima, i konačno, da uspostavi sistem prepoznavanja časne i veoma bitne profesije-profesije izdavača. Naše je nastojanje, takođe, da isti zakon definiše i cenovnu politiku, i reši mnogo drugih problema, koji pak za širu javnost verovatno nisu zanimljivi.
Najšira javna rasprava, svi razumni i korisni predlozi, pa i osporavanja, neophodni su za kreiranje jednog tako važnog dokumenta.
Od utorka, 11.08. Nacrt će biti dostupan svima na webu Poslovnog udruženja izdavača i knjižara Vojvodine http://www.knjigavoj.co.yu
Hvala Vam na dopuni, i posebno na informaciji da će nacrt zakona uskoro biti postavljen na sajt Poslovnog udruženja.
O primerima nelojalnih izdavača s vremena na vreme Dejan Mihailović iz beogradske „Prosvete“ objavi duhovit članak. Poslednji, pod naslovom „Uputstva za preštampavanje“ u januarsko-februarskom dvobroju „Književnog magazina“, pravi je biser.
Ne mogu a da se ne osvrnem na opasku o „par stotina dinara“ za „brojeve“ CIP i ISBN.
Izuzimajući srećnu okonost da mi je Matica sprska pod nosom, pomislimo samo na kolege izdavače iz Subotice, Vršca, Niša, Gornjeg Milanovca. Na šta se svodi njegovih „par stotina dinara“ kada konačno, knjigu pripremljenu za štampu, treba da katalogizuje u Narodnoj biblioteci u Beogradu? On mora hard kopiju knjige, onako kako će izgledati kad je jednom odštampa 1 na 1, da dostavi biblioteci. Šta radi? Pakuje stotine papira pa ih šalje autobusom, pa moli Žiku da ovaj dočeka bus u Beogradu i preuzme sve to i doturi biblioteci, a onda moli Peru da jednom katalogizovane papire sa sve CIP-om, vrati nekim drugim autobusom za Vršac? Pod uslovom da ima i Žiku i Peru.
Ili se taj moj kolega moli poštanskom bogu da njegovi spakovani papiri poslati brzom i sigurnom poštom Srbije jednom ipak stignu do biblioteke o nemalom poštanskom trošku, pa da tamo to zaprimi prava osoba i da onda to ipak konačno jednom uradi, uprkos nahrupljivanju beogradskih kolega koji su već u ličnim vezama s osobljem tipa „daj, uradi mi ovo na brzaka“, a da potom gleda u pasulj i kafu čekajući i opet moleći se da mu se kataloški broj sigurno vrati u Gornji Milanovac?
Postojeći zakon, iz 70-tih ako se ne varam, predviđa da se na katalogizaciju šalje hard kopija buduće knjige NAKON poslednje revizije, to će reći da nakon štampanja papira za supericu, ona potom mora još jednom da se štampa, čista od korekturnih primedbi. O koliko par stotina minuta, tonera, hartije i ljudi mi ovde govorimo kada pričamo o par stotina dinara?
Dakle, nije kvaka samo u par stotina dinara, već ovde govorimo o ozbiljnoj potrošnji vremena, tonera, hartije i, končano, para. Da ne kažem da nijedna knjiga koju mi šalju Agencije ili strani izdavači — vlasnici prava, nema CIP, već samo napomenu da je knjiga katalogizovana u toj i toj nacionalnoj biblioteci.
Ili da su ISBN brojevi dostupni na sajtu ISBN agencije u Berlinu, da su besplatni, dostupni i da je normalno da se plaća članarina ISBN-u, ali ne i svaki pojedinačni broj.
Konačno, može li to malo jednostavnije s CIP-om, pa makar i s fakturom? Na primer, da dostavljamo bibliotekama e-mailom kataloški opis dela sa impresumom i da dobijamo najbržim putem fakturu. A CIP neka zadrže biblioteke. Njima treba.
„I kada se već govori o mogućim rešenjima bez oslonca na rezultate jednog takvog, obuhvatnijeg istraživanja, na osnovu vlastitog iskustva čini mi se da pored zakona o jedinstvenoj ceni knjige vredi razmisliti i o drugim, možda delotvornijim merama. Recimo, o zakonskom razdvajanju izdavaštva, distribucije i knjižarstva, to jest o tome da knjižar ne može biti i izdavač, i obrnuto. Dalje, o mogućnosti da se zakonom ne dozvoli da medijske kuće objavljuju knjige. I jedno i drugo bi praktično značilo da se zakonom osujeti vertikalno uvezivanje segmenata u lancu poslovanja sa knjigama, što redovno dovodi do stvaranje neravnopravnih uslova za učešće na tržištu. Svakako bi trebalo ukinuti i komisionu prodaju. U takvim okolnostima bi dali dobre rezultate i razni vidovi finansijske podrške knjižarima, umesto da kao do sada isključivo izdavači mogu računati na takvu pomoć.“ Dejan Ilić
Izvor: http://www.danas.co.yu/20080301/knjiga2.html#2