Samoarhiviranje — zašto i kako

Jutros sam u svoj blo­groll dodao blog Online Papers in Phi­lo­sophy, koji odr­žava jedan ame­rički dok­to­rant. Stvar je jed­no­stavno zami­šljena: prate se stra­nice na kojima filo­zofi obja­vljuju svoje pre­print radove ili odr­ža­vaju lične arhive, pri­ku­pljaju se infor­ma­cije o novim član­cima i peri­o­dično se obja­vljuje nji­hov spi­sak. Teško je ne pri­me­titi da je veliki broj autora koji na svo­jim inter­net stra­ni­cama nude neku vrstu arhive radova. Čak i kada su u pita­nju rane ili radne ver­zije, možemo pret­po­sta­viti da autori koji svoje tek­stove na ovaj način nude zain­te­re­so­va­noj jav­no­sti, oče­kuju da će biti čita­niji, možda citi­ra­niji, u naj­ma­nju ruku da će nekoga pod­staći na diskusiju.

Mene je to pod­sta­klo da se zapi­tam kakvo je sta­nje sa samo­ar­hi­vi­ra­njem na ovim geo­graf­skim širi­nama. Ne mislim na časo­pi­sne arhive sa jav­nim ili ogra­ni­če­nim pri­stu­pom, kao što su Hrčak ili Soci­o­fakt. Mislim na arhive radova koje sami autori odr­ža­vaju na svo­jim slu­žbe­nim ili lič­nim stra­ni­cama. Ukratko, tog sta­nja gotovo da i nema.

Pre­gle­dao sam saj­tove filo­zof­skih fakul­teta sa zajed­nič­kog jezič­kog područja koje se pro­teže u četiri neza­vi­sne države (Srbija, Hrvat­ska, Bosna i Her­ce­go­vina, Crna Gora) i ogra­ni­čio se samo na kate­dre i odseke za filo­zo­fiji. Jedini (pona­vljam: jedini) filo­zof sa ovog područ­ja­koji na svo­jim slu­žbe­nim stra­nama odr­žava ozbiljnu arhivu radova je prof. dr Bori­slav Miku­lić sa zagre­bač­kog Filo­zof­skog fakul­teta. Sa nje­go­vog sajta mogu se pre­u­zeti ne samo poje­di­načni članci, već i cele knjige, što je posebno redak slu­čaj (vero­vatno zbog ideja o autor­skim pra­vima koje uglav­nom imaju autori i izdavači).

Nepo­zna­va­nje medija i alatki sigurno je fak­tor koji ogra­ni­čava samo­ar­hi­vi­ra­nje članaka, kako filo­zof­skih, tako i u dru­gim aka­dem­skim disci­pli­nama. Ali uvek se može anga­žo­vati neko za koga to nije novost. Ili nau­čiti? Čovek uči dok je živ. Nešto drugo će biti u pita­nju. Zašto i kako — filo­zofi se ne pitaju mnogo o onom „kako“; nji­hovo je „zašto“.

Vidlji­vost, čita­nost, citi­ra­nost, kon­takti i disku­sije… Ovim prag­ma­tič­kim razlo­zima moglo bi se dodati i nešto što spada u red filo­zof­skih argu­me­nata. Zato, dakle, što se time nagla­šava slo­boda i čuvaju prava mišlje­nja. Zato što dija­log, u kome je odu­vek oli­čena filo­zo­fija, traži svoje nove forme. Zato što samo­ar­hi­vi­ra­nje na inter­netu zadr­žava kva­li­tet otvo­re­no­sti, koji se nemi­novno gubi u konač­no­sti štam­pane knjige/časopisa. Zato, što će do tek­sta doći neko kome su važne ideje (ključne reči). Zato, što…