Saša Radojčić
Image by Thaís M. Maciel via Flickr
Posle godinu dana pauze, ponovo sam bio član žirija za jednu književnu nagradu. Da odmah razjasnim — nagrada nosi ime Đure Jakšića, a nagradili smo Vojislava Karanovića za knjigu Naše nebo. Ozbiljan autor i ozbiljna knjiga. Ali nije mi namera da hvalim Karanovića; to sam činio više puta, i ponovo ću kada se ukaže prilika — nego bih da iznesem jedno zapažanje koje se možda manje tiče književnosti, a više ekologije.
Štreberski duh kakav već jesam, prošao sam kroz doslovno sve knjige pristigle na javni konkurs za nagradu. Više nikada neću reći da je sloboda objavljivanja na internetu krivac za pad estetskih standarda. Verovao sam da je ogromna poezije koje se objavljuje po raznim forumima, blogovima pa i online časopisima, manje ili više, bezvredna. Ali tako je u stvari i sa štampanim izdanjima. Šteta grdnih šuma posečenih za papir za pečatnju!
Strašnije od manjka talenta i književne veštine u nekim od tih knjiga je višak sujete. Zastrašujuće su izjave pisaca pogovora i recenzija, koji nemilice tuku superlativima, valjda po načelu „što grđe, to luđe“, ali su ubedljivo najstrašnije pojedine biografije. Znate, ono, beleška o autoru ili slično (u jednoj knjizi čak stoji „Biografija o autoru“ — u knjizi koju otvara 13 — da, trinaest predgovora, a u impresumu piše da ima i lektora).
Svet je velik, moram da zaključim čitajući te beleške. Jer kako bi se inače dogodilo da nikada nisam ni čuo za pesnika koji je „zastupljen u preko 100 zbornika, zajedničkih knjiga i antologija u zemlji i inostranstvu“. Ili za pesnikinju koja je „dobitnica više nagrada, od kojih se izdvaja druga nagrada publike…“ — ili za pesnika koji je „dobitnik preko 60 književnih nagrada“… Papir trpi sve. A čitalac? Ne znam kako drugi, ja sam se osećao kao izboksovan. Ekološki zloupotrebljen.
Ili što bi rekao pesnik, „…naših gora požalih bor“.
