Saša Radojčić
Nedavno je većina dnevnih novina donela izveštaj sa konferencije za štampu Ministarstva kulture Srbije posvećene rezultatima konkursa za podršku prevođenju dela srpske književnosti. Konkurs i Odluku o dodeli sredstava za projekte po ovom konkursu možete pronaći ovde.
Ono što svakoga ko se u ovoj zemlji bavi književnošću verovatno raduje, jeste detalj da je Ministartsvo uz ovaj konkurs dopisalo „Trajni PR Srbije“. Za trajni PR se, istina, moglo dodeliti i više od 60 hiljada eura, ali dobro, svaki početak je težak. Zanimljiv je spisak zemalja i jezika, kao i dela čije prevođenje će biti podržano. Srbija neće podržati nijedan prevod na engleski jezik. Da li je neki izdavač iz anglofonskih zemalja konkurisao, u odluci ne piše. Biće podržan samo jedan prevod na slovenački, nijedan na makedonski, što je neobično, jer znamo da se u ovim dvema državama još uvek relativno često objavljuju prevodi srpske književnosti. Mađarski, poljski, bugarski, nemački, italijanski, francuski, ukrajinski, ruski, španski i grčki (poslednja tri jezika sa po jednim prevedenim delom) — to su jezici na kojima će se pojavljivati dela srpskih književnika.
Među piscima dominiraju savremeni autori, i to je takođe dobro. „Klasika“ je zastupljena samo sa Nušićem i Crnjanskim, osim ako u tu kategoriju ne svrstamo i Stevana Raičkovića. Najviše je romana, tu i tamo se provuku pripovetke ili drame, poezije skoro da nema (pomenuti Raičković i Zlatko Krasni, čije prevođenje na nemački jezik verovatno može da se razume pre kao izraz priznanja i zahvalnosti za njegov višedecenijski istrajan rad na prevođenju nemačke književnosti, nego kao potvrda kvaliteta poezije koju piše). To je odraz interesovanja izdavačkih kuća (pa verovatno i čitalaca), i ne razlikuje se od onoga koji vlada u Srbiji.
Možda je zanimljivo i to da će, pojedinačno gledano, Ministarstvo kulture najviše sredstava izdvojiti za francuski prevod triju drama Milene Marković (3.500) a najmanje za prevod erotskih priča Milorada Pavića na ukrajinski (200).
Možda malo van onoga što je Saša napisao, ali povodom ovog poteza Ministarstva, imam komentar koji se odnosi na „Trajni PR Srbije“.
Kada govorimo o kulturnoj politici, država je država i tu nema šta:
Država ima svoje favorite i svoje motive, to je nesumnjivo (ne želim da poetntiram ovim), ali ovaj model će uskoro biti prevaziđen, pošto će druge interesne grupe iz privatnih sektora početi da ulažu u kulturu. Ne znam da li je ovo trajni PR Srbije, kako se napominje, a veoma je lako pretpostaviti da je predstavnik privatnog sektora, recimo, Marko Vidojković, videćemo i zašto.
Pošto je novim medijskim bumom došlo do novog prostora za potencijalo obrtanje kapitala, u narednih 20 godina će većina novca i sektora namenjenog za sport biti prenet u budžet kulture. Govorim i o državnim i o privatnim sredstvima.
Bićemo svedoci toga, gde će tradicionalni oblici shvatanja publike biti zamenjeni konceptom potrošača. To nam govori o stanju poezije kod nas, gde je ona manje — više samo akademski status (u mnogim slučajevima pseudoakademski), a prilog ovoj tvrdnji ide i to da pesnik ne može živeti od svog pevanja, nego mora i da radi. Slika pesnika koji peva i živi od pevanja danas je groteskna, jer u sistemu vrednosti kulturni kapital treba da se transponuje u materijalni kapital. Posve jednostavan mehanizam… Privatni sektor će imati svoje faforite i dobro plaćenje PR menadžere i upravitelje reputacijom koji će nalaziti prostora za ujednačavanjem ekonomske utakmice na ex-Yu prostorima.
Sledimo logiku afirmsanja „proverenih vrednosti“ u kapitalistički razvijenim zemljama, a retko ko postavlja pitanje, kako se čitaju dela na srpskom jeziku postmiloševićevske Srbije u Bosni, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Mislim da prvo treba na tome poraditi, jer sliku sebe u svetu treba graditi u odnosu na države koje su u političkoj i ekonimskoj situaciji sličnoj našoj.
To je ono što glavni propust, a ne to što je malo novca za to izdvojeno. Zapravo, ništa nije izdvojeno…
Ako se tvoje prognoze ostvare, utoliko više će biti potrebno da država interveniše, kako bi zaštitila vrednosti bez komercijalnog potencijala.
Slika Srbije u svetu, da… Devedesete su još uvek žive u svesti građana u zemljama kojima se nije dešavala istorija.
A pitanje čitanja savremene srpske književnosti u trima susednim državama u kojima se govori isti jezik kao u Srbiji bih želeo samo za još jedan korak da proširim: i kako se u Srbiji čitaju dela autora iz tih država (koji se pritom ne deklarišu kao Srbi).
Da, država će morati intervenisati tako da ima koristi od komercijalizacije, a sigurno neće štititi ono što nema potencijala da se komercijalizuje. To je nužna degradacija vrednosti u kapitalističkom uređenju. Kako god okreneš, ovaj poduhvat, ako je uopšte smislen i strateški osmišljen, kasno se pojavio.
O piscima koji se ne deklarišu kao Srbi: pre dve nedelje sam kupio u prodavnici dve knjige za 300 din Miljenka Jergovića i Ante Tomića. Feral je, čini mi se izdao sabrana dela Danila Kiša… E, sad, kako se šta čita? Čita se ili ovako ili onako
Dobro, iako smo malo skrenuli sa teme, a to ponekad nije loše, trebamo biti svesni da smo u istom „košu“ sa ex — Yu zemljama i da treba sa njima da stvaramo neku pozitivnu sliku.
Vrlo sam skeptičan prema mišjenju da će u svemu ovome država podržati prave umetničke i umetničko-komercijalne knjige, odnosno njihovo prevođenje. Pre će biti da će, kao i u mnogim prethodnim sličnim intervencijama, burazersko-interesni klanovi odraditi posao za sebe, no dobro — proći će svakako i nešto od kvaliteta, ako ništa drugo, tek da pruži legitimitet „burazerima“. Pa ipak, čak i da se sprovede na najgori mogući način, ovakav postupak države je sam po sebi koristan za srpsku književnost. A naročito će to biti ukoliko ostane kao trajan način ponašanja.