Piši! Šta čekaš?

Tekst koji sledi prvi put je obja­vljen marta ove godine u dodatku „Blic knjiga“, sa pod­na­slo­vom „Saveti mla­dom piscu“:

Piši. Zato si pisac. Nema razloga da čekaš. Nadah­nuće ne postoji i neće doći. Živiš u doba stra­ho­vite brzine. Ono što je bilo juče sutra već zasta­reva. Zato piši, jer ono što ne napi­šeš danas više nikada neće biti napi­sano. Ono do čega ti danas nije stalo, sigurno neće ni sutra postati važno. A ti ne želiš da pišeš neva­žne stvari, zar ne?

Piši. Jer dok pišeš, držiš tekst pod kon­tro­lom, možeš da ga menjaš, nemi­lice odba­cu­ješ ili dopi­su­ješ… Jed­nom, kada sta­viš posled­nju tačku, kada upu­tiš delo u svet, makar se na njemu kao žive rane otva­rali belezi tvoje duše, više ništa nećeš imati sa tek­stom. On će zapo­četi samo­sta­lan život. Više neće biti važno ko ga je napi­sao, kada, čime i zašto – već samo ono što u njemu piše. I kako je napi­sano. Zato je bitno da pišeš naj­bo­lje što možeš. Ne da bi saču­vao sebe u tek­stu, već da bi tekst mogao da opstane i bez tebe.

Piši, i s vre­mena na vreme se zapi­taj za koga pišeš. Ako ti je odgo­vor, recimo, „za svoj narod“, „za več­nost“ ili „za samoga sebe“, zapi­taj se ponovo. Za koga, zai­sta, pišeš, za koga, mimo svih fraza i parola kojima te uče škole, ide­o­lo­gije i cinični pisci sta­riji od tebe? Jer ti, u stvari, pišeš za nekog ano­ni­mnog čita­oca, za nekoga ko će se sre­sti sa tvo­jim osa­mo­sta­lje­nim tek­stom i u njemu tra­žiti – ne više tebe, nego sebe, čita­oca koji će ukr­stiti svoja pita­nja sa pita­njima tvog tek­sta. Ako u tvom tek­stu nema pita­nja već samo odgo­vora, biće to kra­tak susret. Žalo­stan susret. Poku­šaj da se sta­viš u kožu čita­oca svoga tek­sta. Kada si on, da li te zanima to što u tek­stu piše? Da li te zai­sta zanima? Ako je odgo­vor ne, vrati se i piši ponovo. Ako odgo­vor glasi da, vrati se i piši još.

Sva­kako piši. I živi, koliko je povrh toga moguće. Životi pisaca su suviše često sve­deni na živote tek­stova, nji­hove sud­bine su suviše često jed­nake sud­bi­nama knjiga. Istina je dru­ga­čija. Ima života i izvan knji­žev­no­sti, makar nam i nije moguće da ga doka­žemo. Piši i živi. Imaj kakvu-takvu gra­đan­sku egzi­sten­ciju u koju ćeš pokat­kad moći da utek­neš od tek­sta. Imaj susede i raz­go­va­raj sa njima. Idi na utak­mice. Gusti­raj kafu na nekoj terasi čitavo nedeljno pre­podne. Imaj poro­dicu, možda i par pasa ili mačku. Naro­čito mačku. Putuj, putuj, svuda ima ljudi. Kad osta­riš, napravi sebi kuću, barem kolibu na pla­nin­skom obronku ili na obali mora. Tamo ćeš se zatvo­riti – i pisati. Zato si pisac.