Pesništvo Aleksandra Ristovića

Juče (22. aprila) u Čačku, na skupu o pesni­štvu Alek­san­dra Risto­vića, u orga­ni­za­ciji GB „Vla­di­slav Pet­ko­vić DIS“. Uz ruko­vo­di­oca pro­jeka Radi­voja Mikića, deve­toro uče­snika (od još neko­li­cine se oče­kuje da pri­lože radove za zbor­nik), dovoljno da se ispuni jedan radni dan.

Saop­šte­nja koja su me posebno zain­te­re­so­vala — Bojana Stojanović-Pantović o Risto­vi­će­vim pro­za­i­dama i malim ese­jima, Milan Alek­sić o temi smrti kod Risto­vića, i Mileta Aći­mo­vić Ivkov o Risto­vi­će­vom „peva­nju i mišlje­nju“, tj. autopoetici.

Moj pri­log držao se rela­tivno jed­no­stavne, premda ne i tako lako doka­zive teze — da karak­ter Risto­vi­će­vih „slika“ (u teh­nič­kom zna­če­nju: jezič­kim sred­stvima pro­i­zve­de­nih suge­stija čulnih uti­saka) isklju­čuje zaklju­čak o jed­no­stav­nom mime­tič­kom odnosu, i da se shodno tome vari­janta Risto­vi­će­vog veri­zma kao odre­đe­nja domi­nant­nog postupka, može nazvati „magij­skim“ veri­zmom, pri čemu se sam izraz „magij­sko“ odnosi na pred­stavu o tvo­rač­kom poten­ci­jalu reči i „sli­ka­nje“ jed­nog oži­vlje­nog sveta.

Na kraju dana, sasvim melan­ho­lično raz­mi­šlja­nje pod lajt­mo­ti­vom: a kome to (još) uop­šte treba, koga se to (još) uop­šte tiče, sav taj pri­vid zna­čaja koji sebi pri­pi­suju „kul­ture ekspe­rata“, sav taj višak smi­sla koji se pro­i­zvede samo da bi opet uto­nuo u glo­balnu ravnodušnost.