Pesničke vertikale Ljubomira Simovića

Skoro čitave pro­šle nede­lje na isto­i­me­nom skupu u Tre­bi­nju, u orga­ni­za­ciji Insti­tuta za knji­žev­nost i umet­nost, Uči­telj­skog fakul­teta u Beo­gradu i Skup­štine opštine Tre­bi­nje. Dva­de­se­tak uče­snika, neko­liko odlič­nih i dva-tri pro­vo­ka­tivna (mislim, naučno pro­vo­ka­tivna) saop­šte­nja, uzorna orga­ni­za­cija, sve u svemu, više nego dobar ukupni bilans.

Moje saop­šte­nje („Druga tra­di­cija: Simo­vi­ćeve Istoč­nice“) išlo je prav­cem odre­đe­nja razli­či­to­sti (dru­go­sti) tra­di­cij­skih sklo­pova akti­vi­ra­nih u Simo­vi­će­voj zbirci koja je 1983. pod­sta­kla jedan od posled­njih većih kulturno-ideoloških spo­rova u Srbiji. Bilo je to u vreme kada se dotle nepri­ko­sno­vena vlast Saveza komu­ni­sta sva­kod­nevno krnjila, i pole­mika oko „Istoč­nica“ je imala pre svega taj ide­o­lo­ški aspe­kat — pesnik je zago­va­rao uni­ver­zalne huma­ni­stičke vred­no­sti i u nji­ho­vom znaku zahte­vao naci­o­nalno izmirenje.

Teza koju sam poku­šao da obra­zlo­žim gla­sila bi, u naj­kra­ćem, da je ide­o­lo­ška dru­gost ove zbirke od manjeg zna­čaja od dru­go­sti uspo­sta­vljene na kulturno-antropološkom nivou. Naspram epsko-istorijskog muškog prin­cipa koji manje-više domi­nira srp­skom kul­tu­rom, u „Istoč­ni­cama“ Simo­vić afir­miše mitsko-aistorijski ženski prin­cip. On time afir­miše čitavu jednu alter­na­tivnu, „drugu“ tradiciju.