Saša Radojčić

Tekst koji sledi prvi put je objavljen marta ove godine u dodatku “Blic knjiga”, sa podnaslovom “Saveti mladom piscu”:

Piši. Zato si pisac. Nema razloga da čekaš. Nadahnuće ne postoji i neće doći. Živiš u doba strahovite brzine. Ono što je bilo juče sutra već zastareva. Zato piši, jer ono što ne napišeš danas više nikada neće biti napisano. Ono do čega ti danas nije stalo, sigurno neće ni sutra postati važno. A ti ne želiš da pišeš nevažne stvari, zar ne?

Piši. Jer dok pišeš, držiš tekst pod kontrolom, možeš da ga menjaš, nemilice odbacuješ ili dopisuješ… Jednom, kada staviš poslednju tačku, kada uputiš delo u svet, makar se na njemu kao žive rane otvarali belezi tvoje duše, više ništa nećeš imati sa tekstom. On će započeti samostalan život. Više neće biti važno ko ga je napisao, kada, čime i zašto – već samo ono što u njemu piše. I kako je napisano. Zato je bitno da pišeš najbolje što možeš. Ne da bi sačuvao sebe u tekstu, već da bi tekst mogao da opstane i bez tebe.

Piši, i s vremena na vreme se zapitaj za koga pišeš. Ako ti je odgovor, recimo, „za svoj narod“, „za večnost“ ili „za samoga sebe“, zapitaj se ponovo. Za koga, zaista, pišeš, za koga, mimo svih fraza i parola kojima te uče škole, ideologije i cinični pisci stariji od tebe? Jer ti, u stvari, pišeš za nekog anonimnog čitaoca, za nekoga ko će se sresti sa tvojim osamostaljenim tekstom i u njemu tražiti – ne više tebe, nego sebe, čitaoca koji će ukrstiti svoja pitanja sa pitanjima tvog teksta. Ako u tvom tekstu nema pitanja već samo odgovora, biće to kratak susret. Žalostan susret. Pokušaj da se staviš u kožu čitaoca svoga teksta. Kada si on, da li te zanima to što u tekstu piše? Da li te zaista zanima? Ako je odgovor ne, vrati se i piši ponovo. Ako odgovor glasi da, vrati se i piši još.

Svakako piši. I živi, koliko je povrh toga moguće. Životi pisaca su suviše često svedeni na živote tekstova, njihove sudbine su suviše često jednake sudbinama knjiga. Istina je drugačija. Ima života i izvan književnosti, makar nam i nije moguće da ga dokažemo. Piši i živi. Imaj kakvu-takvu građansku egzistenciju u koju ćeš pokatkad moći da utekneš od teksta. Imaj susede i razgovaraj sa njima. Idi na utakmice. Gustiraj kafu na nekoj terasi čitavo nedeljno prepodne. Imaj porodicu, možda i par pasa ili mačku. Naročito mačku. Putuj, putuj, svuda ima ljudi. Kad ostariš, napravi sebi kuću, barem kolibu na planinskom obronku ili na obali mora. Tamo ćeš se zatvoriti – i pisati. Zato si pisac.

Domaća pesnička scena pokazuje iznenađujuću vitalnost. Iako teoretičari književnosti i kritičari ne propuštaju priliku da kažu kako živimo u doba u kojem se poezija sve manje čita, tačnost tog zapažanja ne utiče na okolnost da se poezija još uvek piše – i to možda više nego ikada ranije. Stupajući u svet u kojem se već sve reklo i to ne jednom, iz dubina tog navodno iscrpljenog govora, stalno se pojavljuju novi glasovi, dovoljno različiti i dovoljno svoji: mladi pesnici.

Ovim pasusom počinjem kratak tekst za ovonedeljni “Blic” – pregled knjiga čiji autori se mogu “podvući” pod sintagmu “mladi pesnici”. U tekstu se osvrćem na knjige Petra Matovića, Maje Solar, Nikole Živanovića, Vladimira Stojnića, Sonje Jankov i Dragane Brdarić, a u tekstu se pominju i neka druga pesnička imena.

Ceo tekst se može pronaći na ovoj vezi.

Ponovljeno izdanje ovog Gadamerovog ogleda u mom prevodu, uskoro (do Sajma), u “Nolitu”, kao zasebna knjiga. Prvo izdanje pojavilo se kao sastavni deo knjige “Filozofija i poezija” (Službeni list, Beograd, 2002).

Naslov mog ogleda u julsko-avgustovskom dvobroju “Letopisa Matice srpske”. Iza naslova krije se interpretacija interpetacije: kako je filozof H.-G. Gadamer čitao pesnike (Getea, Helderlina, Rilkea, Georgea, a najviše Celana).

“Hermeneutička vrlina” odnosi se na istovremeno priznavanje dva prava u interpretativnom postupku: prava teksta i prava čitaoca. Tumačenje se odigrava u prostoru “između” čitaoca i teksta. Kako negde u Istini i metodu kaže Gadamer, mesto hermeneutike je upravo u tom “između”.

Za zainteresovane, podatak koji će im pomoći da lakše nađu tekst: Саша Радојчић, “Херменеутичка врлина”; Летопис Матице српске г. 185, књ. 484, св. 1-2; 2009; стр. 61-85.

Pod tim naslovom, moj ogled u poslednjem broju časopisa “Dometi”. Ogled obuhvata nekih 2.200 godina “rane” istorije hermeneutike – od helenske alegoreze do pijetizma (a pre Šlajermahera). Dosadno, puno podataka i fusnota. Samo za naj-, najuži krug stručne javnosti. Osim toga, objavljeno u časopisu koji se teško može naći u knjižarama.

Ako nekog uprkos svemu tome zanima, tu je i bibliografska beleška: Саша Радојчић, „Рана историја херменеутике“; Домети, г. 36, бр. 136–137; 2009; стр. 44–64.

Tekst pisan za temat časopisa “Kultura”. Ovde prenosim širi rezime:

Reč „blog“ je stara deset godina. Termin „weblog“ u značenju mrežnog dnevnika pojavio se 1997, a dve godine kasnije skraćen je u „we blog“. Razlika između „klasične“ forme dnevnika i bloga ogleda se u drugačijem toku recepcije, kao i u hipertekstualnom karakteru bloga. Za razliku od klasičnog dnevnika, zapisi na blogu čitaju se obrnutim hronološkim redosledom i povezani su interno i eksterno sa drugim digitalnim dokumentima. Blog se ukazuje kao ventil za izražavanje onog ličnog u doba kojim dominira masovno i sistemsko, onog nesputanog u okruženju koje je podvrgnuto strogoj regulaciji, i onog trenutnog i autentičnog glasa jedne individualnosti upućene drugima, u uslovima sve snažnije i sve suptilnije medijske manipulacije. U ostvarivanju potencijala bloga kao nove književne i komunikacijske forme, zapaža se stalna ambivalencija – između individualnog i privatnog, slobodnog i anarhičnog i komunikativnog i površnog.

Srpska književna blogosfera razmatra se s obzirom na aspekte kreiranja i prenošenja informacija, ostvarivanja komunikacije, digitalnog (samo)izdavaštva i mogućeg doprinosa novim praksama pisanja i čitanja.

Kao oblici bloga usmereni na informisanje navode se promotivni blogovi pisaca, izdavačkih kuća, književnih društava i manifestacija. Poseban tip predstavljaju blogovi koji redistribuiraju informacije o književnosti objavljene u drugim medijima.

Blogovi koji nastoje da uspostave komunikaciju između pisaca ili pisaca i čitalaca, često ne uspevaju da ostvare zadovoljavajući kvalitet komunikacije, i samo u veoma retkim slučajevima uspevaju da oko sebe izgrade virtuelne književne zajednice.

Najveći izazov zatečenim formama književnog života predstavljaju blogovi koje pisci koriste radi samostalnog objavljivanja svojih tekstova. Digitalni samizdat predstavlja izazov za koji izdavačka industrija još nije našla odgovarajući poslovni model. Pored autorskog bloga, kao poseban oblik može se pomenuti blog sa antologičarskim ambicijama.

Najspornije je pitanje doprinosa blogosfere iskustvima pisanja i čitanja. Proširuje li blog stvaralačke mogućnosti književnosti? Menja li način na koji čitamo književna dela? Može li blog, izvorno lični dnevnik, da prekorači sopstvene granice i ostvari šire potencijale medija?

U novom broju “Književnosti” moj pregled pesničkih knjiga iz 2008. godine. Ovde prenosim prva tri pasusa, a zainteresovane za ostatak upućujem na časopis (S.R., “Promena i doslednost”; Književnost, g. LXIV, knj. CXXVI, br. 2 (2009), str. 139-145).

Осврт на песничку 2008. годину отвориће оцена која више одражава лични читалачки укус потписника текста, него што сме да претендује на општије важење: најузбудљивија песничка књига објављена 2008. године је – једна панорама. Зборник нове новосадске поезије Нешто је у игри (Неолит и Културни центар Новог Сада), упознаје нас са песничком генерацијом која се још увек налази у процесу формирања. Још увек је све у игри, још увек стваралаштвом ових младих људи доминирају текстови манифестног и аутопоетичког карактера, још увек не знамо који од аутора заступљених у панорами могу да рачунају на озбиљну песничку будућност. Оно што знамо, то је да се будућност коју наговештава зборник Нешто је у игри радикално разликује од било којег од поетичких модела који се данас развијају, интерпретирају и етаблирају у „главном току” српске књижевности. У текстовима зборника, на делу је критика свега постојећег – критика говора, критика стварности, критика поезије… Није чудно што та критичка поезија уједно саму себе тумачи: појмовна апаратура којом би се књижевнокритички обухватила нова песничка пракса тек треба да буде освојена. Док се то не догоди, или док официјелна култура не интегрише дух негације који суверено влада новом поетском праксом, они који у њој не учествују могу је посматрати само налик на неки вулкански феномен, којем се можемо приближити тек пошто се примордијална ватра охлади, накнадно, дакле. Предводници генерације у настајању су, бар за сада и бар судећи према текстовима објављеним у зборнику, Маја Солар, Синиша Туцић, Ника Душанов, Душан Пржуљ, Драгослава Барзут, Патрик Ковалски (псеудоним Бојана Јелића) и Бојан Самсон. Неки од њих иза себе имају већ и по две-три објављене збирке, а одлична прва књига Маје Солар Макулалалалатура (Студентски културни центар, Крагујевац) налазила се у ужим изборима за неколико важних књижевних награда (Виталова, Миљковићева, „Ђура Јакшић”).

Осим Маје Солар, првенце који се јасно издвајају из вредносног просека (а не припадају кругу окупљеном око панораме Нешто је у игри) објавили су и Дане Комљен (Убица зечева, Артпринт, Бања Лука – Бранкова награда), Маја Лабус (Просута по мору, Народна књига – Алфа, Београд) и Невена Милашиновић (Сунчева дјеца, Глас српски, Бања Лука), али о тим насловима би више требало рећи неком другом приликом. У овом тексту неће бити речи ни о књигама изабраних песама. Приметићемо само да су током 2008. запажене изборе поезије сачинили Владимир Копицл, Слободан Зубановић, Иван Растегорац и Никола Вујчић, као и да је Мирослав Максимовић у ново-старој књизи сонета још једном осликао животне радости и тешкоће. Копицлов Совин избор (ГБ „Владислав Петковић Дис”, Чачак) овај критичар је у једној анкети означио као најбољу песничку књигу године.

У овом тексту ће бити понуђене нотице о појединачним збиркама песама, изабраним не толико зато што се критичару чине бољим од других, колико зато што могу да репрезентују одређено виђење тренутног стања савременог српског песништва. Биће, према томе, забележене нове књиге Д. Ј. Данилова, Новице Тадића, Тање Крагујевић, Душка Новаковића, Небојше Деветака, Радомира Д. Митрића, Дејана Илића и Милана Ђорђевића. У некој другачијој критичарској визури, њима би се, захваљујући свом квалитету, придружиле књиге Владимира Копицла (Промашаји, Повеља, Краљево), Драгомира Брајковића (Песма у песми, СКЗ, Београд), Бошка Томашевића (Археологија прага, Адреса, Нови Сад), Симона Симоновића (Педесет две одјаве, Филип Вишњић, Београд), Дејана Алексића (Довољно, Исток-Запад, Зајечар), Зорана Пешића Сигме (Воз за једног путника, Исток-Запад, Зајечар), Злате Коцић (Мелод на води, Завод за уџбенике, Београд), Ота Хорвата (Путовати у Олмо, Повеља, Краљево) или Ђорђа Сладоја (Манастирски баштован, СКЗ, Београд). Неке од поменутих књига су у међувремену и награђене.

…

Već više meseci na adresi scindeks.nb.rs može da se pronađe vrlo funkcionalan Srpski citatni indeks, koji referiše naučne časopise koji se objavljuju u Srbiji. Ovaj projekat neprocenjive vrednosti, vodi Centar za evaluaciju u obrazovanju i nauci (CEON) u saradnji s Narodnom bibliotekom Srbije.

Šta je moguće uraditi pomoću Scindeksa?

Prvo, može se pratiti naučna produkcija i pretraživati časopisi po različitim kriterijumima (autori, ključne reči, citirane reference, pa čak i pun tekst, u slučaju onih časopisa koji su sa Repozitorijumom Narodne biblioteke sklopili ugovor o otvorenom pristupu.

Drugo, može se dobiti bibliometrijski podatak o uticajnosti i kvalitetu pojedinih časopisa.

Treće, za sve članke može se dobiti podatak o rezimeu, ključnim rečima i citiranim referencama, a za određeni broj članaka i puni tekst.

Četvrto, citirane reference su povezane interno, i sa KoBSONovom bazom.

Peto, upiti, rezultati pretraga i slično mogu se peronalizovati i može se zahtevati periodični automatski izveštaj.

Šesto, sedmo itd. dopišite sami. U pitanju je veliki, zahtevan i odgovoran posao, urađen na najbolji način. Da se vidi da i nacionalni okviri naučnog rada mogu biti dovedeni na svetski nivo, bar u nekim aspektima.