Saša Radojčić
Juče je u svim medijima plasirana vest da je Ministarstvo kulture raspisalo novi konkurs za otkup knjiga objavljenih u 2006.godini. Za ovu namenu predviđeno je 90 miliona dinara, već je formirana stručna komisija koja će probrati knjige koje izdavači budu prijavili na ponovljeni konkurs, i najavljuje se da u obzir za otkup dolaze samo publikacije „od izuzetnog značaja za kulturu, umetnost i opšte obrazovanje“. U pojedinim medijima je dodatno objašnjavano da će se oktup knjiga po ovom konkursu odvijati po „novom“ modelu dvostepene selekcije: državna komisija za otkup (u sastavu: Ivana Dimić, Aljoša Mimica, Borislav Radović, Donka Špiček, Milan Vlajčić, Milan Vukomanović i Radiša Sekulović) će formirati listu preporučenih naslova, a potom će biblioteke same birati potrebne knjige sa ove liste.
Odluku Ministarstva da ipak obezbedi otkup knjiga treba pozdraviti, ali ipak treba i ponešto prokomentarisati.
Prvo, obim sredstava namenjenih otkupu nije u skladu sa potrebama javnih biblioteka (kojih u Srbiji ima 175). Ovo komentariše i tekst „Predlog unapređenog modela otkupa knjiga“ objavljen na sajtu Ministarstva kulture, u kome se republičkih 90 miliona za 175 biblioteka upoređuje sa 40 miliona koliko je za potrebe otkupa za 17 gradskih biblioteka izdvojio Grad Beograd. Država je ipak trebalo da šire razreši kesu.
Drugo, sredstva za otkup neće biti obezbeđena iz redovnog budžeta, već iz Nacionalnog investicionog plana. Iako je blizu pameti argumentacija o ulaganju u knjigu kao dugoročnoj investiciji u obrazovanje, iako je dobro poznato da je Srbija u mnogim sektorima izgubila prvo polugodište 2007. zbog stranačkih igara, ipak bi bilo bolje da je izdvajanjem redovnih budžetskih sredstava Ministarstvo dalo signal o redovnosti (i implicitno, važnosti) konkursa i samog otkupa.
Treće, imenovana komisija na prvi i drugi pogled ostavlja povoljan utisak, u njoj su ozbiljni profesionalci, mada je ipak i komisija mogla biti oformljena posle nekog javnog konkursa.
Četvrto, tobože „novi“ model otkupa ipak nije nov. U pitanju je, u stvari, postupak koji je prvi put primenjen u otkupu 2003. Tekst predloga Ministarstva je zapravo unekoliko dopunjen i redigovan tekst koji je, pod istim naslovom, tada zaista kao novost u proceduri otkupa knjiga za potrebe javnih biblioteka, objavljen 2003. Ko ne veruje, može da uporedi oba teksta — onaj sa sajta Ministarstva kulture, i ovaj sa sajta Narodne biblioteke Srbije, u odeljku „Info za izdavače“.
Peto, i poslednje, prepustiti bibliotekama odluku o konačnom izboru konkretnih naslova je dobra odluka, jer bibliotekari najbolje znaju šta im je u fondovima potrebno. Ipak, ne bi trebalo ni preterivati u decentralizaciji: jer u pojedinim bibliotekama bi moglo da se dogodi (a znam pouzdana da se događalo) da od ponuđenih naslova ne budu izabrana dela koja su „od izuzetnog značaja za kulturu, umetnost i opšte obrazovanje“, ili da njih bude neuporedivo manje od naslova koji su stvar sezonskog interesovanja čitalaca, hitovi, reklamirani naslovi, laka književnost. To jeste ono što čitaoci najviše traže — ali smisao otkupa knjiga nije da se kupuju knjige koje bi se ionako kupovale, nego da se u bibliotekama nađe i ponešto od naučne knjige, ponešto od domaće književnosti što ne dospeva na top liste najprodavanijih knjiga, a što će imati dugoročniju vrednost. Ponešto od prevoda koji doprinose temeljnijem poznavanju drugih kultura.
Znam bibliotekare koji će se potruditi da knjige sa top lista nabave iz raznih drugih izvora. A poznajem i one koji će za to iskoristiti instituciju otkupa. Ali to je ipak neka druga tema, za drugu priliku.
A da li ste vi razumeli da je prošlogodišnji otkup puj pike ne važi? Već je objavljen konkurs za otkup knjiga iz 2006. godine, u oktobru 2006. godine.
Sram ih bilo!
Izdavači su već slali knjige po konkursu (pet primeraka svakog izdanja koje nisu čak ni vraćene) a zauzvrat su dobili nov konkrus za istu stvar!?! Pojela maca?! Sram ih bilo!
Bah!
Naravno da sam razumeo i naravno da je sramota.
Mnogo toga je što je radilo prethodno Ministarstvo kulture je sramno. Šta mislite, na koliko književnih promocija je prestavljano delo jednog od zamenika ministra (neću da ulazim u kvalifikacije vrednosti tog dela, ali možete zamisliti)? Šta mislite, da li je iz Ministarstva neko preporučivao bibliotekama i ustanovama kulture da takve promocije organizuju? Kako je išlo sa predstavljanjem naše kulture (meni je u vidokrugu književnost, pre svega) po svetu? Šta je sa finansiranjem čaopisa? Manifestacija? Šta je bilo sa famoznim konkursom za članove stručnih komisija?
Neću dalje, raspalio sam se, a šta će mi to?!
Ja sam baš razjarena. Nije slato pet primeraka jedne knjige, slata je valjda po jedna knjiga. ali, svejedno, šta je s tim, do đavola? Tek sam se vratila s mora, ne znam šta kaže struka, ali ne čujem neki protest.
Nama uvek puštaju probne balone koje mi propustimo da probušimo. Kao građani. Kao glasači. Kao struka. Pa, kad sve lepo prolazi u ovoj sveopštoj letargiji i otupelosti, onda daj da se pravimo grbavi i da raspišemo ponovo konkurs.
Da li imate informaciju, je li ikada prethodni konkurs za ovu istu stvar poništen? Da li ima bilo kakvo obrazloženje? Ili smo mi svi prosto budale pa nas treba tako i tapirati? Ne, mi svi prosto budale, pa prema svecu i tropar.
Ili, možda, ipak
a u skladu sa —:
—možemo da očekujemo da će Vlada Republike Srbije u jednom trenutku opredeliti neka sredstava baš za izdavaštvo, s obzirom da su ova za „Opremanje i unapređenje rada biblioteka Srbije“ i nemaju ama nikakve veze sa područjem izdavanja knjiga?
Logično je da je prethodni konkurs poništen, i to sam negde video — ali na sajtu Ministarstva ne mogu da nađem. Samo ovo, ali tu nova ekipa pere ruke od stare.
Pogledajte i ovo .
M-da.
Pisala sam Ministarstvu i trazila sam neke odgovore. Ako ih bude, eto vesti. Ako ih ne bude, eto opet vesti.
[…] Profesor Radojčić je doneo dobru analizu najnovijeg konkursa za Opremanje i obezbeđenje rada biblioteka Srbije knjigama iz 2006. godine u svim njegovim ‘inovativnostima’, koji će (konkurs), po svoj prilici, probati da se lažno predstavi kao pomoć izdavaštvu, jer se već u naslovu svog linka lažno predstavlja kao konkurs_otkup_2007, a i naznaka na konkrusnoj dokumentaciji mora da bude “Otkup knjiga” (sic!). […]
Reč je, naime, o sledećem:
Ovo Ministarstvo, kao i prethodno, kao i, valjda, svako koje će doći, u ovoj patetičnoj zemlji, ne bavi se izdavaštvom. Koliko ljudi, glasača, da ne kažemo birača, čita knjige? Premalo, da bi se oni koji novac dele, njima obraćali. Ali biblioteke zvuče tako narodno, tako sveopšte, tako glasačko-birački.
Ipak.
Pomoć bibliotekama je važna i zaslužuje svaku podršku, iako su namere onih koji odlučuju u stvari uslovljene sasvim drugim razlozima, i vođene sasvim drugim motivima. To, pomoć bibliotekama, međutim, nema nikakve (ili ima veoma male) veze sa izdavaštvom, u onom smislu sada već prošlih vekova kada je ta profesija imala i drugu misiju osim arčenja papira, gomilanja bezvredne literature i skupljanja novčića.
Ovakvom politikom (?), Srbija će konačno dobiti biblioteke prepunjene trivijalnom literaturom koju će „bibliotekari“ (šta god to značilo) birati na osnovu upita šiparica koje se obrazuju uz „Grand Show“, ili „Gučinu limenu dušu Srbije“, ili na osnovu dobrih, lošijih ili veoma loših odnosa sa pojedinim „izdavačima“ da ne kažem distributerima.
Pomoć izdavaštvu, odnosno Kulturna politika, podrazumevaju otkup knjiga i pomoć u objavljivanju NEKOMERCIJALNIH naslova, koji su, logično, teže čitljivi opštoj publici, manje traženi, ali svakom društvu koje do sebe drži NEOPHODNI.
Niko danas ne može da zamisli da neki bibliotekar traži knjigu Sajmona Mandija KULTURNA POLITIKA. I to je logično.
Ono što, međutim, nije logično, je da Ministarstvo kulture ne smatra da je takva knjiga potrebna istom tom okruženju od čijih para činovnici tog Ministarstva, plaćenici poreskih obveznika Srbiju, žive, idu na letovanje i zimovanje. Ali, kako bi to naš Ministar kulture uopšte mogao da zna? A tek činovnici u Ministarstvu. Dakle, urrraaa za biblioteke.
Šta je sa izdavačima?
Ipak.
Pošto se bibliotekama novac daje iz NIP-a, treba verovati da će se u budžetu koji plaća sve što plaća, a spisak bi i najdobronamerije čitaoce mogao dovesti u veoma mučno stanje, pronaći tih 1,3 mil eur za revitalizaciju i postizanje stabilnog stanja izdavačke industrije, tačno toliko koliko je za sedam dana razvučeno, utucano i pobacano na prvom nacionalnom filmskom festivalu u Novom Sadu. Kažem i podvlačim, za sedam dana. Na prvom, tradicionalnom.
I gde su tu knjige? Od NACIONALNOG (kako to gordo zvuči)značaja.
Koja sramota. Ipak!