Opet otkup (knjiga, a šta ste mislili)

U „Poli­tici“ tekst izda­vača Marinka M. Vuči­nića o modelu ovo­go­di­šnjeg otkupa knjiga za javne bibli­o­teke u Srbiji, o čemu sam takođe nedavno pisao. Iako je jedan od argu­me­nata g. Vuči­nića sli­čan mom (o tome da bi se moglo ispo­sta­viti da su bibli­o­teke zain­te­re­so­va­nije za komer­ci­jalna nego bilo koja druga izda­nja), teško mi je da pri­hva­tim osnovnu nit nje­go­vog tek­sta, na stranu ton i kva­li­fi­ka­cije (uosta­lom možda u skladu sa nazi­vom nje­gove izda­vačke kuće). Da je navodno potrebno da insti­tu­cija otkupa bude pre svega u funk­ciji podr­ške i pomoći izdavačima.

Pogre­šno. Min­star­stvo treba da pomaže usta­nove čiji je osni­vač, a to su javne bibli­o­teke. Izda­vačka pre­du­zeća mogu da se nadaju dobi­ja­nju budžet­skih sred­stava jedino u slu­ča­je­vima kada pravo na njih dobiju preko kon­kursa za izda­vačke pro­jekte. A onda, izda­vači, ože­žite: ima li takvih kon­kursa? Kolika su sred­stva? Ko o njima odlučuje?

Ovako, sve isu­više pod­seća na žalo­pojku za vre­me­nima kada su posto­jali (povla­šćeni) državni izda­vači — i oni drugi. Samo što su se karte malo izme­šale, pa su povla­šćeni neki drugi. Poenta je u tome da budu ravnopravni.