Saša Radojčić
Svaki čovek po prirodi teži sreći, govorili su grčki filozofi, među njima i Aristotel. Smisao moralne osetljivosti bi se sastojao u tome da čovek odbija da bude srećan ako se drugom čoveku ne dopušta da bude srećan.
Nemački pesnik Gotfrid Ben, na pitanje šta znači biti srećan čovek, odgovara cinično: „Biti glup i imati posao“. Benov odgovor je varijanta na ono staro „hleba i igara“. Moguće je ne samo zamisliti, nego i živeti u vremenu i društvu koje oskudeva i u hlebu i u igrama, kada ni za jedno ni za drugo ne postoje resursi. Ili, što bi rekli srpski štajkači — biću glup, samo me pusti da radim.
U čemu bi se tada ispoljavala moralna osetljivost? U obezbeđivanju posla za sve? U zaglupljivanju širokih masa? (Eto zašto su savremeni mediji usrećiteljski. Eto zašto je danas politika, na globalnom kao i lokalnom nivou, usmerena na način govora koji ljudima obećava sreću. Da bih te usrećio, moram od tebe napraviti budalu — to je otprilike lozinka novih društvenih ugovora. A ima — o tome takođe treba razmisliti — i onaj deo o kolačima.)
