Nesavremena razmatranja (2)

Ne mogu da odo­lim a da ne dodam i ovaj citat:

Umet­nost kao ona koja pri­ziva mrtve. – Umet­nost, osim što ima zada­tak da kon­zer­vira, takođe nanovo boji išče­zle, izble­dele pred­stave; ona, kada rešava taj zada­tak, sklapa savez sa razli­či­tim dobima i ponovo vraća nji­hove duhove. To što ovde nastaje je doduše samo pri­vi­dan život, kao iznad gro­bova, ili kao povra­tak dra­gih pokoj­nika u snu, ali bar na tre­nu­tak još jed­nom bivaju pokre­nuta stara ose­ća­nja i srce zakuca po jed­nom inače zabo­ra­vlje­nom taktu. Sada moramo zbog te opšte kori­sti od umet­no­sti da osmo­trimo i samog umet­nika, i vidimo da on ne stoji u naj­i­stak­nu­ti­jem redu pro­sve­će­nja i napre­du­ju­ćeg odra­sta­nja čove­čan­stva: čita­vog života on ostaje dete ili mla­dić i vraća se na sta­no­vi­šte na kome ga je obu­zeo nje­gov umet­nički nagon; ali ose­ća­nja prvih ste­pena života bliža su, kao što je poznato, onim rani­jim vre­me­nima, nego našem sto­leću. I neho­tice, nje­gov zada­tak postaje da pode­ti­nji čove­čan­stvo; to je nje­gova slava i nje­gova ograničenost.

(Fri­e­drich Nietzsche, Aus der Seele der Küns­tler und Schrift­stel­ler, 147)