Saša Radojčić
Uz danas pristiglo obaveštenje o pripremi tematskog broja časopisa „Nasleđe“ (Univerzitet u Kragujevcu), posvećenog Ničeovoj filozofiji:
Pesnik kao onaj koji olakšava život. – Pesnici, ukoliko i oni žele da olakšaju život ljudi, ili odvraćaju pogled od tegobne sadašnjice, ili pomažu sadašnjosti svetlom kome pomažu da u novim bojama baci svoje zrake iz prošlosti. Da bi to mogli, oni moraju i sami da budu na mnogo načina bića koja se osvrću unazad: tako da se mogu uzeti kao mostovi ka sasvim dalekim vremenima i predstavama, ka izumirućim ili izumrlim religijama i kulturama. Oni su u stvari uvek i nužno epigoni. Svakako, o njihovim sredstvima za olakšavanje života može se reći i nešto nepovoljno: oni utoljuju i leče samo privremeno, samo na trenutak; oni čak sprečavaju ljude da rade na nekom stvarnom poboljšanju svoga stanja, jer potiru i palijativno prazne upravo one strasti i nezadovoljstva koje nagone na delanje.
(Friedrich Nietzsche, Aus der Seele der Künstler und Schriftsteller, 148)
A Rintra kaže: Poezija kakva postoji danas na zemlji u različitim ostacima drevnih stvaralaca, Muzika kakva je u starim pesmama i melodijama, Slike i Skulpture kakve su u ostacima antike i u delima modernijih genija, plodovi su NADAHNUĆA, koje se ne može nadmašiti; ono je savršeno i večno. Milton, Šekspir, Mikelanđelo i Rafael, najbolji primeri drevne skulpture, slikarstva i arhitekture, gotičke, grčke, hindu i egipatske, krajnji su domašaji ljudskog uma. Ljudska pamet ne može ići preko dara Božjeg, Svetog Duha. Pretpostavljati da umetnost može ići preko najboljih primera Umetnosti koji su već u svetu znači ne poznavati šta umetnost jeste; to znači biti slep za darove duha.
Taj duh, taj um, ne može se uporediti sa rekom, koja teče; njegova je slika more, nepregledna beskonačna pučina; to što se nama čini da je napredak, nije ništa više do valovitost večnog pokreta onog okeana, što se zove duh čovečanstva.
Jalova nauka nam mozak ispi,
Ne verujemo više i ismevamo strast,
Zavidno skrivajući od dragih i od bliskih
Najlepše nade i plemeniti glas.
Tek što nam ruke čašu slasti takle,
Minu nam snaga mlada, nestade i taj lek;
Bojeć se zasićenja, iz radosti smo svake
Uklonili srž samu zanavek.
Ni poezije snovi ni umetnosti zdanja
Ne postižu da slatko ushitimo se mi;
Žedno čuvamo jadne ostatke osećanja
Ko nekorisno blago što tvrdica ga skri.
I ljubav nam i mržnja– sve slučajno se zbiva,
Ne dajemo ni zlobi ni voljenju svoj dar,
Nekakav led u duši ko vladar nam prebiva,
Dok je u krvi sami žar.
Otaca pir je za nas dosada i gnusoba,
Sav njihov revnosni i detinjasti blud;
Bez sreće i bez slave mi hitamo put groba
S podsmehom gledajući pređen put.
Nas će, gomilu mračnu, brzo zaboraviti,
Minućemo bez glasa i traga kroza svet,
Ne baciv vekovima ni plodne misli niti
Posao golem, genijem započet.
I prah će naš, sa strogom presudom građanina,
Uniziti potomak uz dve-tri reči zle
I uz ruganje gorko obmanutoga sina
Nad ocem što je proćerdao sve.
A Rintra kaze: …ne budi medju onima koji su zauzeti telima smrtnih ljudi zatvorili vrata uma i misli, postavljajuci ucenje iznad nadahnuca.
Птолемејска умјетност (претежно религиозна) пада заједно са ширењем коперниканског назора, коперниканског сустава који небеско своди на земаљско, подређено истоме закону пада као све земаљско: и тако( мишљаху) нема слободних бића, виших од човјека. Премда је коперникански сустав остајао хипотезом, ипак је птолемејској умјетности опћенито нанесен ударац, па је њу, умјетност, почела замјењивати индустрија, храмове вишим бићима замјењивале су палаче и храмови изложби, књижевност је постала земаљском, збиљном, познавала је само узајамну љубав синова и кћери, а не љубав према очевима, особито умрлим, тј. умјетност је признала Царицу индустрије Царицом свијета, па према томе, и за књижевност, као и за филозофију није било другога блага неголи оно што производи творница и што се упућује у новцу.
Istine koje svijet tradicije čine razumljivim nisu od onih koje se mogu »naučiti« ili »prodiskutirati«. One ili jesu ili nisu. Možemo ih se samo sjetiti, a to nam uspijeva kad se oslobodimo prepreka u liku raznih ljudskih konstrukcija, od kojih su na prvom mjestu rezultati i metode specijaliziranih istraživača; kad, dakle, steknemo sposobnost promatranja iz transhumane perspektive koja je istovjetna tradicijskoj perspektivi. To je jedno od prvih »osporavanja« koja bi imao zastupati tko danas želi ozbiljno djelovati.
Šta čuvaju čuvari ispred mrtvih kataloga? Šta je u katalozima, kakve tajne skrivaju od onih neposvećenih? Tu su veliki imitatori pohranili svoja učenja o veštinama. O pronicanjima u veštine. Tu su sve one podele i načela koja su strpljivo, vekovima odgonetana. Tu je pohranjeno blago njihovih interpretacija, klasicističko i avangardno, apolonsko i dionisijsko, imanentno i normativno, ptolomejsko i kopernikansko…blago bez kog stvaraoci ne bi umeli da stvaraju, bez kog zaljubljenici u dela ne bi umeli da prepoznaju vrednosti. Nedozivani se osećaju pozvanima da sude. Samozvani, izlišni poslenici discipline bez koje bi sve stvoreno svejedno imalo vrednost, svrhu i smisao. Umetnost je iznad njihovih kanona, kao što isti ti kanoni svejedno nikada neće postati umetnost. Jer ona je živa sve dok imitacija na njoj parazitira.