Moderni klasicista Jovan Hristić

Pod tim naslo­vom, u beo­grad­skom Insti­tutu za knji­žev­nost i umet­nost 15. i 16. okto­bra odr­žaće se naučni skup na kojem je naja­vljeno uče­šće više od 20 istra­ži­vača savre­me­nog srp­skog pesni­štva. Skup se orga­ni­zuje u okviru pro­jekta „Poe­tika srp­ske poe­zije druge polo­vine 20. veka“, a uz Insti­tut, suor­ga­ni­za­tor je beo­grad­ski Uči­telj­ski fakultet.

Moje izla­ga­nje („Sen­zu­a­li­zam pogleda na svet u poe­ziji Jovana Hri­stića“) pred­vi­đeno je u popod­nev­noj sesiji prvog dana skupa. U tom pri­logu raz­ma­tram pita­nje Hri­sti­će­vog okre­ta­nja čulnim aspek­tima posto­ja­nja. Taj posled­nji kla­si­cist naše knji­žev­no­sti pose­do­vao je retku i dra­go­cenu spo­sob­nost da nago­ve­sti i ono čisto estet­sko, nepo­sredno, pred­di­skur­zivno isku­stvo. Apo­re­ti­čan podu­hvat, sva­kako: jer čim poku­šamo da ga arti­ku­li­šemo, mi to isku­stvo pod­vr­ga­vamo svome govoru i ono pre­staje da bude nepo­sredno. Možda poe­zija svo­jim suge­sti­jama može da učini više nego filo­zo­fija radom pojma?

Napo­mena: Foto­gra­fija je pre­u­zeta sa Wikipedie.)