Saša Radojčić
Kada mi je, pre skoro dva meseca, Aleksandar Gatalica poslao mustru prema kojoj očekuje da mu saradnici pišu književnu kritiku za dnevni list „Blic“, mislio sam da se šali. Nije se šalio; u stvari, vrlo brzo sam shvatio koliko je teško pisati po toj mustri. Uklopiti se u oko 1.600 karaktera? To nije dovoljno ni za prvi pasus nekog književnokritičkog teksta u književnom časopisu. Bilo je potrebno najpre naučiti se sažetosti, a zatim naučiti da se izbegne banalnost. Posle nekoliko napisanih tekstova, ova minimalistička forma počinje da mi se sviđa.
Koga zanima, dodatak izlazi nedeljom, a ovde prenosim jedan od svojih ranijih tekstova, u celosti.
KROV OLUJE
AUTOR: Oskar Davičo
IZDAVAČ: Književna opština Vršac
PRIREĐIVAČ: Milica Nikolić
BROJ STRANA: 309
POVEZ: Mek
ISBN: 978–86-7497–143-7
CENA: 500OVO JE ZBIRKA PESAMA: Sačinjena od tekstova majstora nadrealizma čije su knjige (prva objavljena 1928, poslednja 1988) šest decenija bile važne činjenice srpske književnosti. Izbor Milice Nikolić pojavio se u pravom trenutku da predupredi zaborav koji je prebrzo počeo da pada preko poezije „Tragova“, „Hane“ i „Višnje za zidom“. Ambicija priređivača je da posebno naglasi vrednost poznih Davičovih radova.
KO JE ZAPRAVO PESNIK: Ako je tajna pesništva u potvrđivanju jezičke mašte, u širenju granica jezika, onda je Davičo (1909–1989) bio jedan od ključara te tajne. Neumoran, nepredvidiv, neumeren, neustrašiv, otrovan, drzak, lišen skrupula, uvek svoj… Njegova ljubavna i socijalna lirika ulazi u red onog najboljeg što u tim vrstama postoji u srpskoj poeziji.
KAD BI STIH MENJAO KOSMOS, OVI BI GA POKRENULI: Vedrina bije kao vetar / zvezdane svete svetlosti. Nevidljivost se zgušnjava pred / zoru, isto od svetlosti. A mrak je ovaj još uvek svet celi / pred nama.
LIRSKI SUBJEKAT OVE KNJIGE JE MUŠKI, ŽENSKI ILI… Lirski subjekat ove knjige je muški, nekad dečački radoznao, nekad mladalački ponesen i zaluđen, nekad starački suv, najčešće muževan.
KAD BIH KRENUO NA PUT, OVU KNJIGU PONEO BIH NA: Neko gradilište, do kojeg se stiže rasklimanim, prenatrpanim, bučnim autobusima u kojima vonja na naftu i ljudski znoj. Poezija ove knjige je u stanju da nadjača svaku drugu senzaciju.
KAKO ČITATI OVU KNJIGU: Naizmenično otvarajući stranice, kombinujući u čitanju stihove sa samog početka i samog kraja pesnikove životne i stvaralačke avanture. Ne do kraja, jer kraja nema.
Данашњи Ваш осврт на Целана је далеко упечатљивији, језгровитији и тачнији од овога посвећеног Давичу. Чини ми се да једно друго искључује. Или је Целан велики песник, а Давичо то није, или је можда обрнуто. Немогуће је да су обојица подједнаког квалитета. Или можда грешим?
Ne, ne grešite, reč je zaista o različitim dimenzijama. Celan je veliki pesnik, što bi se reklo, čovečanstva, a Davičo veliki pesnik srpskog jezika. Suviše lako zaboravljen; mada tu možda neko može da pronađe znak neke više pravde, naknade za svojevremno isuviše lako prihvatanje.
Hvala Vam na pohvalama za prilog o Celanu. Dugo bi trajalo da govorim šta mi njegova poezija predstavlja.
Cekajte, a koja je poenta tako skolske forme kritickog texta?
Ne mislim da je Vas txt skolarski, nego taj obrazac koji se trazi:
dva prsta uvucena za uvod, pa onda sledi analiza kao posle txta
iz citanke.(posebno deo “kad bi stih menjao kosmos…“ neodoljivo
podseca na pitanja tipa “sta simbolizuje sunce kod pesnika? sta je
za zivot za pesnika? sta predstavlja mesec u pesmi toj i toj?‘)
Da li je Blicov dodatak zatvorenog tipa, mogu pisati samo afirmisani?
Vidim da su imali tematske brojeve, da li se teme saopstavaju na nekim tajnim sastancima/drustvima?
jos nesto, oko sazetosti.
ali to insistiranje na kratkoj
tu postoji problem: preuvelicava se njena prednost.
naravno, ne treba praviti kritiku reke
formi je smesno ponekad, prosto nista ne objasnjava i ne dokazuje.
Šablon je unapred zadat, tu kritičar nema šta da bira — prihvata ili ne. Isto tako, teme su u nadležnosti urednika, čak i izbor pojedinačnih naslova. Meni ne smeta. Ali sažetost… Sećam se kritika Tihomira Brajovića na 20 redova; ovo je otprilike isto toliko. Svojevremeno me je kopkalo da se i sam oprobam u toj Prokrustovoj postelji, ali nije bilo prilike. Do sada.
Tekstovi se pišu po pozivu. Dakle, moglo bi se reći da je krug saradnika relativno uzak, ali ne i zatvoren.
Kao i sve ostalo, kritičko mišljenje i pisanje, a tako i urednički posao, podrazumeva sistematizaciju i sažetost. Za kritički tekst je dovoljno svega pet stotina reči. Hajde da kažemo da je to stvar koja se tiče kritičkog teksta i njegove prirode uopšte. Drugo, tu je i onaj spoljni faktor: urednik mora da vodi računa i o ekonomiji prostora u svom uredničkom bloku.
Bez obzira da li želimo da budemo koncizni ili difuzni, forma od nas zahteva da budemo majstori. Oni koji ne mogu da „uđu“ u granicu forme, nisu majstori. Tako je i sa umetnošću uopšte; nije umetnost sve što što objašnjava smisao života i postojanja, umetnost je između ostalog i forma. Književna kritika se onda može shvatiti kao govor koji na određene načine pokušava da defistifikuje uobličeni estetski fenomen.
Mislim da je ova Blicova koncepcija odlično osmišljena, a mnogo je lakše pronaći saradnike među afirmisanim kritičarima nego da list bude „razvaljeno poštansko sanduče“. Ukoliko neko želi da dokaže svoje spisateljske sposobnosti, danas makar ima priliku: pišite blog, neko će vas sigurno primetiti!
Blic je našao kritičku formu koja se sasvim uklapa u njegov koncept dnevnih novina — sažeto, jasno, pitko. A vidim i da „mustre“ variraju od knjige do knjige — logično i simpatično, nema šta.
Za one koji hoće da se malo razmahnu uvek su tu i druge forme kritičkih tekstova: eseji, analize, studije … Dobrih književnih časopisa još uvek ne manjka. Mada, ko ne uspe da iskaže suštinu na dve šlajfne, teško da će uspeti na dvadeset:-)
Zavisi šta je suština
, ali razumem o čemu govorite. Nisam toliko mislila na kratkoću teksta
)! Dobro poređenje
koliko na sam obrazac, iako jeste simpatičan.
Slažem se sa Milošem oko ‚razvaljenog poštanskog
sndučeta‘