Krajnje je vreme da se pojavi jedan sistematičan sajt posvećen srpskom pravopisu — nešto poput Klajnovog Rečnika nedoumica, samo prilagođeno za veb.

Ja sam, evo, raspoložen da uložim deo svog programerskog vremena u razvoj takvog sajta.

http://www.glumbert.com/media/shift

Samo da se ogradim, istina je da je prezentacija dosta senzacionalisticka i mozda neke projekcije i nisu OK ali sta ako se desi samo 2% od onoga sto se prica?

A sada ja idem do tebe.

A, Saša, izvinjavam se što nisam persirala. Nekako sam po automatizmu internet-komunikacije prešla na ti.

Zarovio sam se u štivo na ovom blogu, ali prateći ovu diskusiju i temu na ovom članku ne mogu a da se ne pridružim diskusiji.

Govorim potpuno subjektivno, ko prati moj blog ubrzo će da vidi da ne koristim uopste šđžćč, poćinjem doduše, i pravim masu pravopisnih greški. Istina je da sam u poslednjih 10 godina mnogo uznapredovao u engleskom pravopisu i gramatici a srpski paravopis je još uvijek na nivou osnovne škole dobro iskvaren malo mojim tvrdim uhom a malo „mahalom“ u kojoj sam odrastao tako da kad hoću da napišem ljudski pitam se da nije ljutski možda a o č i ć da ne govorim.

Zašto sam uznapredovao u engleskom jeziku od skoro potpunog indijanca do osobe koja može vrlo dobro da funkcioniše i ne vidi se iz avoina da sam stranac a u srpskom jeziku mnogo manje iako živim i radim u srpskom govornom području?

Citirao bih Tatjanu „Egon Fekete je svojevremeno radio nešto slično, ne znam u čemu je razlika, možda to što se sve to može naći i na internetu?“. Eto dodao bih da je to ogromna razlika. Ako ovo što sada pišem nekim slučajem dođe do ušiju nekog od naših intelektualaca želim da skrenem pažnju na ogromni značaj Interneta.

Srbija, BiH, Hrvatska i inaće zemlje iz regije „izlaze online“ i već milioni pitanja mjesećno naših ljudi se upučuje Google-u. Ilistracije radi cijela planeta napravi 2,6 milijardi upita. Kome su upučivana ta-takva pitanja prije Interneta i Google? Kad ste dakle htjeli nešro da saznate otvarali bi svoje knjige na policama i pitali uzak krug od do 150 ljudi u svojoj društvenoj mreži. Djelom informacija je servirana u jednosmjernom pravcu kroz novine i TV program.

Dakle jedna prosta stvar, nešto me interesuje, pitam braču ili sestre, vršnjake, roditelje, učitelja, pogledam u knjigama, eniciklopedijama ako imam dostupa, biblioteci, pitam za stručni savjet… ovaj niz je poredan po prioritetu kojim se postupalo barem kod djece. Sada se pojavljuje Internet negdje između vršnjaka i roditelja. I konačno pitanje „Šta se u stvari može naći na Internetu na srpskom jeziku?“

Zanemaruju se bitne stvari http://www.wikpedia.org na engleskom jeziku ima 1,6 miliona dokumenata i rast sadržaja je eksponencijalan a kavalitet sve bolji da ga mnogi upoređuju sa Britanica a neki odavno smatraju Wikipediju „boljom“ eniciklopedijom od Britanike. Ne samo wikipedija, iako je vrlo ilustrativan primjer, tako cio korpus dokumenata na Internetu.

Eto zato je bitno da naša intelektualna elita se napregne i masovno objavljuje sve na Internetu. Mijenja se način života drastično, znanje u tehničkim oblastima se udvostručuje svako 2 godine. Naša djeca, koja sada polaze u školu, se školuju za poslove koji još uvijek ne postoje. Živimo u vremenima eksponencijalnog rasta znanja odnosno njegove upotrebe i zato je bitno da što prije prihvatimo ovu paradigmu. Eto mislim da je ovo odgovor na pitanje „ne znam u čemu je razlika, možda to što se sve to može naći i na internetu?“