Jedna pesma

Pod tim naslo­vom, već neko­liko meseci za „Knji­ževni maga­zin“ pišem kratke inter­pre­ta­cije poe­zije (zai­sta kratke: 20–30 redaka). Rubrika ima stalno mesto na pret­po­sled­njoj strani Maga­zina. Ko zna, ako ured­nik i ja izdr­žimo još godinu-dve, od toga bi mogla da ispadne sasvim pri­stojna knjižica.

A kako to kon­kretno izgleda, poka­zaću na jed­nom pri­meru obja­vlje­nom jesenas.

Novica Tadić

Novica Tadić
PRIZIVANJE NOĆI 1

U gradu u veli­kom vraž­jem ždrelu
Gde umi­rem na sva usta
Rugoba posled­nja, izo­bli­če­nje
Svih izo­bli­če­nja ja sam

O brate moj od tuđe majke
Javlja se evo Ognjena Kokoš
Na rav­nom krovu gore ispod sit­nog sita
Posled­nja jagoda uzreva

Kroz pred­ve­čer­nju izma­glicu, čađ, dim i viku
Sto­đavo jedan ćereta
Na vitke bar­ske sto­lice
Bar­ske ptice sleću

Kako bi me minuli pred­ve­čer­nji krici
Kako bi me minuli
O dođi već bli­ska noći
Od čiste vode što si strašnija

Grad je karak­te­ri­stični ambi­jent u kojem se razvija govor moder­nog pesnika. Grad više nije mesto čežnje za civi­li­za­ci­jom, samo željeni ili zahte­vani – već urba­ni­tet koji se živi, u svim vido­vima, uklju­ču­jući i one mračne, iskri­vljene, uža­sne. U srp­skom pesni­štvu niko se nije tako duboko i tako bolno spu­stio u ponore grada kao što je to uči­nio Novica Tadić; i niko nije tako bes­po­štedno izjed­na­čio spo­lja­šnji s unu­tra­šnjim pono­rom, sa bez­da­nom sop­stvene duše.

Donji svet je nao­pak i izo­pa­čen, luda slika u kri­vom ogle­dalu, a takvi su i nje­govi sta­nov­nici, demon­ski likovi sa ime­nom (Ognjena Kokoš) ili bez­i­meni. Onaj čiji glas govori o gradu-paklu, i sebe vidi iskri­vlje­nog i bes­ko­načno uda­lje­nog od svo­jih boljih moguć­no­sti: „Rugoba posled­nja, izo­bli­če­nje / Svih izo­bli­če­nja“. Ali gde je izo­bli­če­nje, mora biti i pra­vog lika. Gde je ponor, mora biti i onog bes­kraja koji vodi u dru­gom smeru.

Taj pravi lik i taj drugi smer u poe­ziji Novice Tadića poja­viće se, izri­čito, tek mnogo kasnije. U nje­go­vim ranim pesmama, na dnev­nom redu su bile slike bez­ra­zlo­žnog zla i pod­jed­nako bez­ra­zlo­žne pat­nje. Nebo je pre­mre­ženo dimom i kri­cima. Otpor ili puka moguć­nost boljeg jedva da su nago­ve­šteni: „Posled­nja jagoda uzreva“. To što je „posled­nja“, dodaje slici jednu uža­sa­va­juću crtu. Ne pomažu tu ni ispadi pesnič­kog humora, u slici bar­skih ptica koje sleću na bar­ske sto­lice. Stra­šna je čak i „čista voda“, još stra­šnija nekada spa­so­no­sna noć. Naspram grada-pakla ne sjaji nika­kva pre­dur­bana idila.

Zai­sta mračna pesma. Ali u poe­ziji je često od reče­nog važnije ono što nije rečeno, a što se uz rečeno tako­reći mora domi­sliti. Ovde je ostao nei­zre­čen onaj drugi bes­kraj, koji, zaro­bljeni u paklo­vima oko sebe i u sebi, možda nikada nećemo ni okr­znuti. Baš zato je užas o kome peva Tadić ponor­niji i bol­niji. To sam užas peva.