Javna kuća

Uklju­čih, malo­čas, bez krup­ni­jih namera, tele­vi­zor, kad na Jav­nom ser­visu neko dvoje ruko­vo­di­laca, hvale se gle­da­no­šću, ula­ga­njem, napla­tom… U naj­bo­ljem, mislio sam dav­no­pro­šlom, maniru socre­a­li­stičke pro­pa­gande. Mutavo, dru­gim rečima. Ukru­ćeno, s lošim akcentom.

Naplata u Beo­gradu ovo­lika, u Voj­vo­dini ono­lika, u Kra­gu­jevcu nešto preko pola — a na jugo­i­stoku „imaju pro­blema“, jer je narod sirot. Tu me dotakoše.

Moje isku­stvo je ova­kvo: kad za javni ser­vis nešto, ne daj bože, iz nekog razloga radiš, radiš za svoje zado­volj­stvo. Za opštu stvar. Da se, zelen si još, afir­mi­šeš. Za dž., dakle. Jer sirota je javna kuća. Nema ni da anga­žuje umi­vene i gla­go­ljive, nego se samoreklamira.