Saša Radojčić
Već duže vreme (nekoliko godina) učestvujem u radu „velikog“ (prvenstveno brojem članova velikog) žirija „Večernjih novosti“ za nagradu „Meša Selimović“. U poslednjih pet godina, među mojih pet predloga, četiri puta se našla i knjiga koja će dobiti nagradu. Ove godine? Videćemo.
Ovde ću navesti samo svoj ovogodišnji izbor najboljih knjiga (tri zbirke pesama i dva romana), a kratko obrazloženje izaći će u „Večernjim novostima“.
- Sovin izbor, Vladimir Kopicl, GB „Vladislav Petković Dis“, Čačak
- Radost, Milan Đorđević, edicija „Povelja“, NB „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo
- Dovoljno, Dejan Aleksić, edicija „Istok-Zapad“, MB „Svetozar Marković“, Zaječar
- Nevidljivi, Aleksandar Gatalica, Zavod za udžbenike, Beograd
- Sara, Petar Sarić, Srpska književna zadruga, Beograd
I jedan komentar: Kopiclova knjiga je verovatno najbolja pesnička knjiga prošle godine, a „Sara“ bi bila ubedljivo najbolji roman, samo da je njen drugi deo ostao na visini prvog.
Cudi me da ste Kopiclovu knjigu toliko visoko vrednovali. Znam za makar dve koje su daleko iznad njegove. Jednu ste i sami naznacili uvrstivsi M. Djordjevica u Vas izbor. Bez zadnjih namera — mislim da je Kopicl blizi sarlatanstvu nego li iole ozbiljnoj poeziji.
Dragi imenjače, verujte mi da razumem Vašu rezervu u vezi sa Kopiclom — ali mislim da je ona uzrokovana nametnutom antimodernošću našeg savremenog književnog stvaralaštva, koje kao ozbiljno prihvata samo ono što izgleda smrtno ozbiljno, celomudreno itd. A u stvari, kada razmislimo o tome šta nas se zaista tiče, polovina ili više od polovine te ozbiljne poezije nema nikakav odnos prema nama i našem vremenu. Kopiclova poezija ima.
Šta nas se zaista tiče!? Zavisi šta podrazumevamo pod odrednicom „naše vreme“- krajnje fleksibilna sintagma. Nisam ovde imao na umu „celomudrenost“. I Domentijan je naš savremenik, ne manje od razmetljivog Kopicla.
Srpska književna produkcija ima ogroman „šum“. Gomila knjiga koje nemaju veze ni sa čim svakako ometaju da se ona prava literatura primeti i istakne. Moram da kažem kako nisam čitao ni jednu od navedenih knjiga, premda prilično aktivno pratim domaća izdanja.
Moj favorit za ovu godinu je bez dileme najveće otkrovenje srpske književnosti u poslednje vreme:
Predrag Crnković. Ove godine je kao debitant objavio čak dva romana, oba u Hrvatskoj. Prvi je „Čarapanke sa Zvezdare“ u izdanju Knjigomata, koji bi mogao (ne samo početnicima) da posluži kao priručnik iz postmodernizma.Fantazmagorični prikaz posle(ono)ratnog Beograda predstavlja i malu istoriju našeg književnog (polu)sveta, uticaj tajnih službi, šetnju muško-ženske odnose, kroz šta se provlači nekoliko pravih detektivskih zagonetki, od kojih je ona identitetska najzanimljivija za analiziranje.
Drugi, koji je dobio VBZovu nagradu — te kod njih i objavljen, je „Beograd za pokojnike“. Stvarnosna proza sa mnogo PM začina, prikazuje pisca izgubljenom u posle(ovo)ratnom vremenu, u društvuporemećenih vrednosti. Ovaj tihi krik u noći punoj tame, poziv u pomoć koji niko ne čuje, ili se pravi da ga ne čuje, svakako predstavlja knjigu koja će ostati duboko usađena u samu kičmu srpske književnosti s početka 21. veka.