Saša Radojčić
Povodom (sa zakašnjenjem pročitane) knjige Divne Vuksanović „Filozofija medija: ontologija, estetika, kritika“ (2007; autorka je postavila tekst na internet, lako se može pronaći):
Ako mediji, a pogotovo „novi“, reprodukuju i samo-reprodukuju naše slike sveta, naše razumevanje stvarnosti, gde je onda svet? Gde se sakrila stvarnost? Mediji danas sami kreiraju stvarnost koju „prenose“ — to gotovo da i neje potrebno dokazivati. Ne samo fabrikovanje vesti, ne samo „reality-show“, ne samo pretvaranje tragedije u spektakl (od koncerata za spas planete do televizijskog tretmana katastrofa), već i oveštala kulturna industrija. I moj svakodnevni posao: industrija tumačenja i podučavanja.
Po mom misljenu, a verovatno bi se i Divna Vuksanovic s ovim slozila, mediji ne reprodukuju, nego kreiraju nasu stvarnost. Simptom je, recimo, moda, a posledice sve ostalo.
Skoro sasvim bih se saglasio sa Vama. Pod „samo-reprodukovanjem slika sveta“ mislio sam na nešto slično Vašem „medijskom kreiranju stvarnosti“. Razlika je u tome što zastupam tezu da je stvarnost ontološki samo granica, tj. da je ono što naziavmo stvarnošću — slika stvarnosti, koja se povrh toga diskurzivno, a potom i medijski posreduje. Socijalno-kritički refleks, dakle, reaguje tek na neku drugu ili treću instancu „prerade“ „stvarnosti“. (Ipak je moje ishodište hermeneutika, a ne kritička teorija, kao kod autorke knjige.)
Slazem se s vama delimicno. Mada mislim da to nije pitane granice, vec upravo pomeranja granice stvarnosti, njenog prebacivanja u realnost slika. Zanimljivo bi bilo razmisljati na temu kako hermeneutiku primeniti na tumacenje te druge, slikovne stvarnosti. Da li je kritika teorija, u ovom smislu, primenljivija za ove svrhe, ili je ovde rec samo o razlicitim afinitetima Vas i autorke Vuksanovic?
Mislim da kritička teorija pruža bolju osnovu za teorijsko artikulisanje novih medijskih fenomena. Hermeneutika sa svojim konzervativno-integrišućim odnosom prema tradiciji za to je manje kadra od kritičke teorije, koja se nikad ne odriče emancipatorskog impulsa.
Tu su i problemi „jezika“ novih medija i njegove „prevodivosti“, odnosno neprevodivosti.
Hvala Vam, najlepse, na jasnom i preciznom odgovoru. Veliki pozdrav i Vama i Divni Vuksanovic, ako cita ovu nasu prepisku.
Pitanje za vas i za Divnu Vuksanovic: sta je, zapravo, slika stvarnosti? Da li je to nasa slika,medijska slika ili nesto trece? Sta vi mislite o tome? Pozdrav!
Mislim da je to najpre „naša“ slika, jezička slika. Tj. da pred-jezičke „slike“, budući da ne možemo da ih artikulišemo, moramo ostaviti po strani.
Drugo, jezik nije medij, posebno ne na način na koji su to mediji u užem smislu, kao učinci (i pokretači!) tehnologija.
Treće, ako dobro razumem, ovde govorimo o tome da se medijsko-tehnološki formirane (samo-reprodukovane ili „kreirane“) slike nude umesto same stvarnosti, da „postaju“ stvarnost. Koja takođe mora da bude jezički artikulisana.
Šta onda artikuliše taj jezik? Koji nivo „stvarnog“? Ispada da u uslovima visoko razvijene medijske tehnologije sama naša predstava o stvarnom, naš pojmovni aparat, naše naviknute intuicije, dolaze u konfuziju i moraju da budu, ako ne baš zamenjene, a ono bar modifikovane.
A onda slede dve varijante odgovora — između kojih se kolebam otkako o tome razmišljam: optimističko-utopijska i paranoično-pesimistička. Da li nas taj novi jezik, kojim pristupamo toj novoj stvarnosti, obogaćuje ili dodatno ograničava mogućnosti i podvrgava nas manipulaciji koju — nimalo neočekivano — nazivamo slobodom?
Hvala, mislim da pretezu paranoicne interprtetacije, ali su mi one milije. Pozdrav i zahvaljujem na trudu. A pozdrav i za Divnu Vuksanovic, pratim njen rad i zbilja uzivam.