ResearchGate, Mendeley i Academia.edu imaju jednu zajedničku namenu — povezivanje sa osobama sa kojima delite istraživačka interesovanja — ali i niz specifičnosti, od kojih na kraju zavisi hoćete li ih i u kojoj meri koristiti. Bez obzira na to kojom naučnom oblašću se bavite, neophodno je da ste upućeni u novosti u užoj struci, a u to spadaju informacije o novim knjigama i člancima, tematskim skupovima i konferencijama, kao i o ljudima koji u toj oblasti istražuju. Naučna zajednica u Srbiji raspolaže KoBSONovim servisima, čiju vrednost zna da ceni svako ko ih je bar jednom koristio. Ali to nije sve što je potrebno, potreban je i uvid u zbivanja „u toku“ — i upravo tu je mesto za specijalizovane društvene mreže.

Mendeley — Web aplikacija

Mendeley je u osnovi alatka za upravljanje referencama, a mogućnost povezivanja sa drugim istraživačima je njena dodatna funkcija. Alatka se instalira kao i bilo koja druga desktop aplikacija, sa mogućnostima uobičajenim za ovaj tip programa, među kojima su podrška za veći broj formata bibliografskih zapisa i citatnih stilova, pretraživanje naučnih i bibliotečkih baza, kao i integrisanje sa programima za obradu teksta. Tu je i PDF čitač unutar kojeg se mogu unositi oznake i beleške. Mrežne mogućnosti, uz saradnju sa kolegama, uključuju i 1 GB prostora za čuvanje sopstvenih dokumenata i pristup Mendeleyevoj kolekciji članaka (izdavač tvrdi da ih ima više od sto miliona).

Interfejs mrežne varijante je ponešto komplikovan, i u dva-tri navrata trebalo mi je dosta vremena da uradim ono što sam želeo. Sa druge strane, desktop aplikacija je zaista izvanredna, i da odranije ne koristim Citavi, Mendeley bi verovatno bio moj izbor programa za upravljanje referencama, tim pre što je besplatan. Što se tiče vrednosti Mendeleya kao društvene mreže, čini mi se da su ograničene, a uostalom na njih ni izdavač programa nije fokusiran.

ResearchGate

ResearchGate je u potpunosti okrenut mrežnoj saradnji. Ponegde ga reklamiraju kao „Facebook za naučnike“. Pogled na početnu stranu daje za pravo tom poređenju. Središni prostor zauzima prikaz novosti, u kojem se pojavljuju statusi istraživača koje pratite, diskusije u tematskim oblastima ili grupama na koje ste se prijavili, ili informacije o novim resursima u oblastima koje ste odredili u svom profilu.

Na osnovu podataka unetih u profil i dodatih sopstvenih publikacija, sistem će vam ponuditi izbor osoba sličnih interesovanja, a možete se i baciti u pretragu za njima. Broj istraživača registrovanih na ResearchGate sistemu je veći od milion. Osim pojedinaca, možete pretraživati publikacije, konferencije, poslove na univerzitetima…

U oblastima koje pratim, zapazio sam da je nivo diskusija često elementaran ili čak neakademski. Takođe je mali broj relevantnih istraživača (posmatrano po broju publikacija koje odgovaraju ključnim rečima). Možda je u drugim oblastima drugačije. Broj korisnika sistema iz Srbije je relativno velik (preko 700 iz Beograda, 190 iz Novog Sada, 67 iz Kragujevca…) a među njima ima i poznatih imena iz univerzitetskih krugova, ali i studenata osnovnih studija. Ima smisla prijaviti se na sistem i povremeno proveravati statuse, ali bez većih očekivanja.

Academia.edu — moj izbor

Academia.edu je, kao i ResearchGate, zasnovana na konceptu povezivanja, a na kvalitet tih veza najviše utiče aktivnost korisnika. Na početnoj strani se pojavljuju informacije određene ključnim rečima iz profila, kao i aktivnosti osoba koje se prate. Sistem ima veliku bazu tekstova, odnosno veza prema bazama tekstova. Kada sam se prijavio, sistem je iz neke od tih baza povukao podatke o nekim mojim člancima (i same članke u PDF formatu!) i ponudio mi da ih potvrdim kao svoje. Postoji i jednostavna statistika koja prikazuje preglede profila i pojedinačnih publikacija. Isprva je tih pregleda bilo malo — dok nisam označio članke ključnim rečima — a onda su se pojavili i čitaoci.

Područja istraživanja, institucije, časopisi, konferencije i pojedinačni istraživači mogu se pretraživati, a mogu se i pregledati po hijerarhijskoj strukturi. Individualni profili su jasno organizovani, odmah se vide podaci o instituciji i objavljenim radovima, kao i ključne reči (tagovi), generalni i po publikacijama, tako da se veoma lako utvrđuje da li sa tom osobom delite istraživačka interesovanja. U oblastima koje me zanimaju pronašao sam nekoliko svetski poznatih imena, ne baš onih iz top-10, ali svakako više puta citiranih naučnika. Većina korisnika su ili univerzitetski nastavnici ili postdiplomci. Korisnika iz Srbije je otprilike upola manje nego na ResearchGate.

Za ono što je meni potrebno, najbolji izbor je Academia.edu. Izvesna lakonska strogost i jednostavnost u korišćenju sistema, uz prisustvo korisnika višeg naučnog kvaliteta, glavni su argumenti za takvu ocenu. Ali, ponavljam, možda je u nekim drugim oblastima drugačije. Možda će se nekome više svideti živost ResearchGate zajednice, ili možda neko traži all-in-one rešenje nalik na Mendeley.

U zauzimanju vrednosnog stava prema savremenim digitalnim medijskim tehnologijama mogu se prepoznati dve generalne orijentacije – „tehnooptimistička“ i „tehnopesimistička“. Autor se zalaže za srednje rešenje i nastoji da poveže argumentaciju humanističke filozofije obrazovanja i teorije medija. Novi mediji utiču na našu percepciju stvarnosti i sposobnost da tu percepciju artikulišemo, i time uobličavaju samu stvarnost. Obrazovni sistem obuhvata nove medije „obrazovanjem za medije“ i njihovom primenom kao obrazovne tehnologije. Glavne teze saopštenja su: (1) da digitalne medijske tehnologije nisu svrha, već sredstvo u obrazovnom procesu, (2) da su one sredstvo koje menja karakteristike samog tog procesa i (3) da humanistički shvaćena svrha obrazovnog procesa nije ukinuta uprkos tim promenama.

Osnovno pitanje je, kao što se vidi, motivisano uvidom da sredstva, posmatrana kao „samo“ sredstva, ostaju pragmatički otvorena za različite svrhe, što može da uključi i stav koji je ravnodušan ili čak neprijateljski prema svrhovitosti onog humanog. Zato je neutralnost „samo“ sredstava uvek prividna.

Saopštenje je garnirano osvrtima na tekstove iz domaće pedagoške periodike od sredine devedesetih godina prošlog veka naovamo.

Da biste došli do književnih časopisa, obično vaša adresa mora već biti na nekom redakcijskom spisku onih kojima se šalju novi brojevi. Morate već biti pisac.

A sada otpočetka: zamislite da ste mlad student književnosti…

Ali zamislimo da sada postane moguće da se sećanja „obrišu“, kako sugeriše jedna vest o novim farmakološkim eksperimentima. Stanje amnezije, koje se uobičajeno smatra patološkim, sada se hotimično izaziva, iz terapeutskih pobuda. Ali kakve bi to imalo posledice po naše intuicije o ličnom identitetu.

Na suđenju nacističkim glavešinama, Rudolf Hes se isprva branio simulirajući amneziju. Veoma zanimljiva taktika. Ako se ne sećam svojih ranijih postupaka, ne mogu imati ni subjektivno osećanje krivice. Obrnimo tu situaciju: ako se lažno sećam nekih „svojih“ postupaka (jer sam npr. pod hipnozom uveren da sam ih počinio), mogu imati subjektivno osećanje krivice zbog njih. Ako se sećam da sam zločinac, ja jesam zločinac. Ako odem u policiju i prijavim imaginarni zločin, hoće li me izvesti pred sud? Hoće li me proglasiti krivim? Ili ludim?

Ako su tako opisana lažna sećanja patološka, zašto bi zdravo bilo eliminisanje pravih sećanja? Suočiti se sa sobom znači biti svestan sebe, uključujući i svoje loše, pa čak i mračne strane. Ako se tegobe takvog jednog „bavljenja sobom“, koje ima veličanstvenu istoriju i može da dovede do istinskog preobražaja (Sveti Pavle, Avgustin itd), sada „preskaču“ i kao brzo rešenje nudi hemijsko sredstvo, onda se time sopstvo srozava na telesnu ljušturu, koju tek uzgredno prati neka svest, sa iskrpljenim sećanjem, koja se doduše više ne oseća krivom, ali je izgubila svaki temelj da bi se za bilo šta brinula i bilo čemu nadala.