Najpre bibliografski podatak: Радојчић, С., „Шлајермахер и Гадамер“; Наше стварање, г. LVI, бр. 1–2 (2009); стр.148–161.

A zatim i prvih nekoliko rečenica teksta (bez fusnota):

Фридрих Даниел Ернст Шлајермахер (1768–1834) је родоначелник модерне херменеутике. За стање у коме су се у доба романтизма налазила херменеутичка размишљања карактеристично је да Шлајермахер, изгледа, није познавао ниједну од релативно многобројних општих херменеутика из периода просвећености, већ само херменеутике одређених предметних подручја (теолошку, филолошку, јуристичку). То је мотивисало оцену Петера Сондија да половина века, колико дели Георга Фридриха Мајера, Лајбницовог следбеника и аутора дела Покушај општег умећа излагања из 1757. године и Шлајермахера, „представља једну од најмаркантнијих цезура у повести духа“. Утолико би овде смело да се говори и о једном новом почетку, који је био, ако не директно инспирисан, а оно свакако принципијелно омогућен Кантовим раскидом са чисто рационалистичким приступом свету. Осим тога, романтизам, са својом наглашеном склоношћу ка свему оном тамном, нејасном, оностраном, душевном, морао је и на плану интерпретације и њеног теоријског артикулисања да доведе до нацрта који су се разликовали од картезијанских идеала clare et distincte. Да тај „нови почетак“ не треба да схватимо само у ипак спољашњим манифестацијама односа према претходницима, већ да се о њему сме говорити и у једном много суштинскијем смислу, видећемо уколико обратимо пажњу на то да Шлајермахер јединство херменеутике не тражи више у обухватном збиру предметних подручја херменеутичког деловања (теолошко, филолошко, јуристичко, или чак и у неком проширењу налик оном које је спроведено код Мајера, који је говорио чак и о моралној, хијегоглифичкој и мантичкој херменеутици – при чему би ова последња требало да тумачи „природне“ знакове), нити у садржинском јединству предања, него – у јединству поступка, истоветног без обзира на предметно подручје или начин на који је предање доступно (нпр. усмено или писано).

Što se mene tiče, uveče 20. marta učestvovaću u programu Kulturnog centra Beograda, kao voditelj razgovora sa Živoradom Nedeljkovićem i Tomislavom Marinkovićem. Dva sjajna liričara.

Ovogodišnji program KCB biće u znaku pitanja “Šta je pesma?”, a ceo program je osmislio pesnik Vojislav Karanović.

Kad već pominjem KCB i njihov sajt, vredi zabeležiti i projekat “Pesma na dan” Marjana Čakarevića, započet još početkom godine. Nešto slično sam radio tokom 1998-99, ali je medij tada bio html e-mail.

Varvari ne govore nego ponavljaju besmislice (bar-bar), smatrali su Grci. Njihovi jezici su u najboljem slučaju nalik cvrkutu ptica.

Glavna vest o ovom događaju može se naći ovde. Reč je, dakako, o tome da je za knjigu “Ovaj svet” Živorad Nedeljković dobio nagradu “Meša Selimović”.

Čisto da se zna: među 15 glasova za ovu knjigu bio je i moj. Uz “Ovaj svet” predložio sam i knjige “Pisma iz prastare budućnosti” (Bratislav Milanović), “Glagol intimnosti” (Dragan Radovančević), “Astapovo” (Nikola Živanović) i “Koferi Džima Džarmuša” (Petar Matović).

(Fotografija je preuzeta sa sajta Balkanwriters.)

Kako godine prolaze i postajem stariji, moje pamćenje sve više liči na ribarsku mrežu – i to sa sve većim okcima. Sitna riba se kroz nju lako provuče, a ostaju samo najkrupniji, somovi.

Najbolje je pamćenje kao rešeto: ono bezvredno, mulj ili pleva, spere se, a ostane zlatno grumenje ili zrnevlje.

Najgore je pamćenje koje liči na paukovu mrežu. Naizgled, ona sve hvata, sve što u nju upadne. Ali, to je pamćenje sitničavo i bez merila, pa hvata i mrtvo trunje koje neki vetar odnekud donese. Takvo pamćenje, takva mreža, teško se bori već sa iole krupnijom, iole bučnijom zunzarom, a sve veće i jače od lepog, zdravog bumbara, pokidaće je.

Ako mediji, a pogotovo “novi”, reprodukuju i samo-reprodukuju naše slike sveta, naše razumevanje stvarnosti, gde je onda svet? Gde se sakrila stvarnost? Mediji danas sami kreiraju stvarnost koju “prenose” – to gotovo da i neje potrebno dokazivati. Ne samo fabrikovanje vesti, ne samo “reality-show”, ne samo pretvaranje tragedije u spektakl (od koncerata za spas planete do televizijskog tretmana katastrofa), već i oveštala kulturna industrija. I moj svakodnevni posao: industrija tumačenja i podučavanja.

Za zainteresovane: Саша Радојчић, „Херменеутика у извођењу: О плодности појмова филозофске херменеутике у интерпретацији књижевних дела“; Багдала, г. LI, бр. 481; Крушевац, 2009; стр. 11-19.