Da li su digitalna sredstva samo sredstva?

U okviru nedavno okon­ča­nog beo­grad­skog sajma knjiga bilo je pri­re­đeno neko­liko okru­glih sto­lova, raz­go­vora i kon­fe­ren­cija, a jedna od tema bila je Digi­talne medij­ske teh­no­lo­gije, dru­štvo i obra­zo­va­nje. Moj pri­log ovom skupu nosio je naslov „Digi­talna sred­stva i svrha obra­zo­va­nja“. Dok ne izađe zbor­nik radova, ovde dajem rezime saopštenja:

U zau­zi­ma­nju vred­no­snog stava prema savre­me­nim digi­tal­nim medij­skim teh­no­lo­gi­jama mogu se pre­po­znati dve gene­ralne ori­jen­ta­cije – „teh­no­op­ti­mi­stička“ i „teh­no­pe­si­mi­stička“. Autor se zalaže za sred­nje reše­nje i nastoji da poveže argu­men­ta­ciju huma­ni­stičke filo­zo­fije obra­zo­va­nja i teo­rije medija. Novi mediji utiču na našu per­cep­ciju stvar­no­sti i spo­sob­nost da tu per­cep­ciju arti­ku­li­šemo, i time uobli­ča­vaju samu stvar­nost. Obra­zovni sistem obu­hvata nove medije „obra­zo­va­njem za medije“ i nji­ho­vom pri­me­nom kao obra­zovne teh­no­lo­gije. Glavne teze saop­šte­nja su: (1) da digi­talne medij­ske teh­no­lo­gije nisu svrha, već sred­stvo u obra­zov­nom pro­cesu, (2) da su one sred­stvo koje menja karak­te­ri­stike samog tog pro­cesa i (3) da huma­ni­stički shva­ćena svrha obra­zov­nog pro­cesa nije uki­nuta upr­kos tim promenama.

Osnovno pita­nje je, kao što se vidi, moti­vi­sano uvi­dom da sred­stva, posma­trana kao „samo“ sred­stva, ostaju prag­ma­tički otvo­rena za razli­čite svrhe, što može da uključi i stav koji je rav­no­du­šan ili čak nepri­ja­telj­ski prema svr­ho­vi­to­sti onog huma­nog. Zato je neu­tral­nost „samo“ sred­stava uvek prividna.

Saop­šte­nje je gar­ni­rano osvr­tima na tek­stove iz domaće peda­go­ške peri­o­dike od sre­dine deve­de­se­tih godina pro­šlog veka naovamo.