ctrl+C/ctrl+V (2)

Bori­slav Pekić je, koliko mi je poznato, bio prvi zna­ča­jan srp­ski pisac koji je za pisa­nje kori­stio raču­nar. Ima­jući u vidu obim i raz­gra­na­tost Peki­ćeve pro­duk­cije, moglo bi se pret­po­sta­viti da to nije bilo moti­vi­sano neka­kvim nje­go­vim teh­no­op­ti­mi­zmom (napro­tiv, on je bio teh­no­pe­si­mi­sta), nego izbo­rom naj­po­god­nije alatke za rad.

U Peki­će­vim knji­gama se često vari­raju slični motivi, raz­ra­đuju srodne ideje, čak i u slič­noj jezič­koj formi. Da li je u pisa­nju Pekić kori­stio sekvencu ctrl+C/ctrl+V, nikada nećemo moći da utvr­dimo sa sigur­no­šću. Ali jedan drugi pisac, još jedno veliko ime novije srp­ske knji­žev­no­sti, doka­zano je kori­stio teh­niku kopi­ra­nja, i to bar dece­niju pre nego što je Pekić dao inter­vju Tele­vi­ziji Beo­grad pored uklju­če­nog raču­nara na čijem ekranu je titrao tekst nje­gove nove knjige. Reč je o Danilu Kišu i nje­go­voj „Grob­nici za Borisa Davidoviča“.

Ta knjiga je iza­zvala veliku pole­miku, koja je — iz dana­šnje per­sprek­tive posma­trano — sadr­ža­vala jedan pre­te­žno ide­o­lo­ški i jedan pre­te­žno este­tički sloj. Ovaj drugi, este­tički sloj, ticao se legi­tim­no­sti doslov­nog pre­u­zi­ma­nja delova tuđih tek­stova i nji­ho­vog ukla­pa­nja u novo knji­ževno delo. Pla­gi­jat, ili dovo­đe­nje do vrhunca umet­ničke teh­nike mon­taže? Este­ti­čar Dra­gan Jere­mić, sa svo­jom eru­di­ci­jom i neve­ro­vat­nim pam­će­njem, pre­po­znao je Kišove „pozaj­mice“, optu­žio pisca za pla­gi­jat i vodio s njim dugo­trajnu pole­miku, deli­mično neza­vi­snu od one ide­o­lo­ške. Vrhunci te pole­mike su knjige „Čas ana­to­mije“ Danila Kiša (1977) i „Nar­cis bez lica“ Dra­gana Jere­mića (1981). U posled­nje vreme se rele­vant­nost ove pole­mike ponovo otkriva; nave­šću samo knjigu Dra­gana Boško­vića „Tek­stu­alno (ne)svesno“ (2008).

Već i sama okol­nost da je moguće ozbiljno teo­rij­sko raz­ma­tra­nje pita­nja legi­tim­no­sti Kišove teh­nike mon­taže (ili, ako vam ovaj eufe­mi­zam nije po volji, teh­nike pre­u­zi­ma­nja tuđih tek­stova), uka­zuje na to da se pri­be­ga­va­nje sekvenci ctrl+C/ctrl+V ne sme pre­brzo osu­diti i otpisati.

U čemu je razlika između Kišove zbirke priča i semi­nar­skog rada stu­denta koji svoj zada­tak obavi kom­pi­li­ra­jući tek­stove sa dve-tri inter­net adrese? Ako bi se razli­ko­va­nje zasni­valo samo na onome „Quod licet Iovi…“, bilo bi to rđavo, i povrh toga nepra­vedno razli­ko­va­nje. Šta je još u igri? Šta činimo kada kucamo ctrl+C/ctrl+V? Šta time hoćemo da učinimo?