ctrl+C/ctrl+V

Živimo u doba kopi­ra­nja. Umno­ža­va­nje i repro­du­ko­va­nje sadr­žaja u tek­stu­al­nom, gra­fič­kom, zvuč­nom ili video obliku danas je dostupno svima. Nika­kvo posebno zna­nje za to nije potrebno, niti skupa oprema. Samo jedna kratka, lako pam­tljiva sekvenca: ctrl+C/ctrl+V.

Neo­do­ljiva lakoća kopi­ra­nja sta­vlja nas pred dilemu u mno­gim kon­kret­nim, sva­kod­nev­nim situ­a­ci­jama. Napra­viti (napi­sati, nacr­tati, sni­miti…) ili odne­kud uzeti gotovo? Domo­roci copy/paste kul­ture se lako odlu­čuju, čak i ne pri­me­ćuju da je pred njih sta­vljen neka­kav izbor. Oni kopi­raju, nji­hovi prsti su navik­nuti na ctrl+C/ctrl+V. Nasu­prot njima, migranti iz pri­mi­tiv­ni­jih kul­tura koje su držale do pojma autor­stva moraju da traže oprav­da­nje: — Oh, pa to će mi ušte­deti vreme, olak­šati posao, brže ću stići do cilja… Ovo je ionako samo radna ver­zija, samo za sutra­šnji sasta­nak, samo za blog, samo za semi­nar­ski rad…

Ova oprav­da­nja liče na pesmu sajber-sirena koju pevamo sami sebi, na zavo­đe­nje sajber-Mefista na koje una­pred pri­sta­jemo. Nešto što je tako lako mora biti nedu­žno: ctrl+C/ctrl+V.

U stvari, praksa copy/paste kul­ture zahteva pre­i­spi­ti­va­nje, ako ne i rede­fi­ni­sa­nje, mno­gih važnih poj­mova. Nisu dove­deni u pita­nje samo odnosi ori­gi­nala i kopije, autor­skog dela i pla­gi­jata, već i još temelj­niji odnosi i poj­movi. Na pri­mer, i sam pojam zna­nja, ili pojam stva­ra­la­štva, ili pojam umet­nič­kog ili nauč­nog dela.