To što velike farmaceutske kompanije (neću namerno da kažem „kuće“) rade je istinski zločin protiv ljudi. Ne sve, naravno, uvek ima izuzetaka, ali izuzetak potvrđuje pravilo, zar ne?
Oni hoće da nas pretvore u mašine. To je proces obezljuđivanja. Više ne važi pravilo u marketingu: „Potrošač je kralj“, nego „Kreiraj potrošača po svojoj meri“, odnosno velike kompanije su u stanju da stvore potrošače kakvi su im potrebni. Kompanije to uveliko i rade, samo mi to ne vidimo i ne primećujemo jer smo zagušeni medijskom kampanjom o svemu i svačemu, što naravno, finansiraju iste te „kuće“. Tako nas psihički pripremaju za one proizvode koje oni prave.
Treba ponovo čitati Orvela.

Miljković je oduvek bio inspiracija pesnika koji pišu na našem (srpskom) jeziku. Taj tekst o kojem govoriš je meni jako zanimljiv i voleo bih da ga pročitam.
A to o čitanju teksta i/ili misli, o čitanju misli i/ili reči, to je odlična refleksija.
Meni je uvek Branko izgledao kao filosofski ili kako ti kažeš — filosofični pesnik. Ali, poezija i filosofija se dodiruju, prepliću.
Brankove pesme: „Kritika metafore“, „Pesnička soba“, „Osećanje sveta“, „Orfičko zaveštanje“ i mnoge druge pune su filosofije, vrcaju od filosofske snage…

Sviđa mi se što si istakao u prvi plan poeziju i što si izneo mišljenje da je poezija vitalnija od proze. To zaista jeste tako. Nije mi jasno zašto se onda uporno forsira proza ako smo bolji u poeziji? I mislim da ne stoji da poezija nije čitana. U ovim smutnim vremenima ona može da bude lekovita.