Saša Radojčić
Već sam se bio uplašio da nikada neću doći na dnevni red. Kad ono, betonjerka prošla i mojom ulicom. Mlađi kolega opalio nemilice.
Svako ima prava na stav, ali ipak mi se čini da se ovo čitanje mojih knjiga kritike malo previše oslanja na prethodni stav i nameru. Građevinski radnici ne skrivaju želju da u književnosti sude pre svega ideološki; kad kod nekog autora to ne mogu da prepoznaju, onda donose i ovakve ocene: „Radojčić često bez mnogo obrazlaganja ovako kratko poentira [na drugom mestu je problem što ne poentira, prim. SR] ne videći sopstvenu (nacionalističku) jednostranost ili bar nejasnost.“ Nacionalističko ovde konkretno znači: nešto pozitivno rečeno o poeziji Đorđa Sladoja. Dovoljno je uzeti u ruke bilo koju Sladojevu knjigu (posle „Trepetnika“) pa da se vidi da nije reč o nacionalističkoj, već o tradicionalističkoj poeziji. Što je bitna razlika. Uostalom, u knjigama na koje kolega Stanković referiše, ima i (pozitivnih) tekstova o autorima koji stoje na sasvim suprotnoj poziciji, pa čak i o autorima koji su ideološki bliski stanovištu „Betona“. Samo, kritika ne bi trebalo da ima posla sa ideološkim uverenjima pisaca, nego sa književnom vrednošću njihovih tekstova. Imam utisak da je dunđerima najviše krivo što je srpska književnost — srpska.
Stanković mi prebacuje i to što u prikazanim knjigama „nema“ ili se „ne vide“ kriterijumi. Nije nego. Čitanje poezije nije isto što i propisivanje recepata ili uzimanje mere. Ko misli da postoje etaloni i da je stvar samo da se pojedinačna dela sa njima sravnjuju, bolje da se stvarno bavi zidanjem, tamo vladaju visak i libela. Uostalom, zar ne bi predstavljalo falsifikovanje, kada bi se uz neku knjigu koja okuplja tekstove nastale različitim povodima (ovu reč ću naglasiti, ko zna zašto, zna, ko ne zna, reći će mu se jednog dana), uz primenu različitih postupaka, naknadno dopisivalo autopoetičko vjeruju.
Stankovićev doprinos, čime me je zaista zasmejao, jeste određenje pojma „krituljak“. Bez ljutnje potpisujem da je skoro cela zbirka „Poezija, vreme buduće“ sačinjena od krituljaka, kao i pola zbirke „Nema ničeg, ako nisi“. I šta s tim? Književna kritika te vrste nije trajnog karaktera, kao što to, uostalom, nisu ni tekstovi koje potpisuje sam Stanković. Tri-četiri šlajfne nisu ulaznica za večnost.
Žao mi je što prikazivač nije uložio više truda da razume tekstove „U čije ime govori pesnik“ i tekst o Matiji Bećkoviću. Kao što mi je žao što koristi naslov „Nema ničeg, ako nisi“ na način kojim bi valjda hteo da pokaže svoju duhovitost. Taj naslov je citat, a ostatak rečenice glasi „pisao poeziju“ (Vojislav V. Jovanović). Nema ničeg, ako nisi pisao poeziju.
Stanković isuviše revnosno odrađuje domaći zadatak, i spočitava mi (a to je u njegovim i tekstovima drugih betonjeraca već postalo opšte mesto, toliko da se pitam nije li u stvari u tom grmu zec) da mi je jedino stalo do „raspodele moći u srpskoj književnoj palanci“. E, dobri moj Stankoviću, kad bi samo znao kakva je to moć! Da li bi je poželeo? (U čemu se najzad ona ogleda? U tome što sam urednik u jednom časopisu? Postoji u Srbiji na desetine časopisa, puta recimo 4–5 urednika, i eto par stotina moćnika. Ili je moć u tome što vodim jedan internet sajt posvećen poeziji — za razliku od „Betona“ i njegove logističke, političke i finansijske podrške, sajt koji je 100% stvar privatne inicijative, u svakom zamislivom smislu? Imam još nekih predstava o tome u čemu bi se mogla sastojati „moć“ i njena raspodela, ali ne bih da ispadnem maliciozan. Stavr se svodi na ono „ovde je Rodos, ovde skoči“.) Baviti se kritikom znači, manje-više, biti sposoban da sekundiraš, da bez mržnje poklanjaš svoj tekst drugom. Kritika je uvek sekundarna, primaran je pesnički tekst. Mrzeti književnost a baviti se njome mora da je užasno.
I poslednje, a u vezi sa tekstom o poeziji na srpskom jeziku u Vojvodini. Namenski je pisan za jedan skup kritičara i prevodilaca koji je imao ambiciju da mapira ono najvrednije što na različitim jezicima nastaje u Vojvodini i da tako pruži podstrek boljem mešusobnom poznavanju, prevođenju itd. Ponoviću četiri imena koja sam izdvojio kao, po mom mišljenju, najvažnija: Vojislav Despotov, Vojislav Karanović, Ivan Negrišorac, Đorđo Sladoje. Da tekst pišem danas, prvopomenuti autor iz sledeće grupe bio bi pridodat ovoj četvorici (Vladimir Kopicl), a u toj drugoj grupi bi se našla još neka imena pesnika koji su u meuvremenu objavili dobre knjige. I, da, na kraju: može se diskutovati o tome da li je to što sam sopstvenu poeziju uključio u izbor prihvatljivo ili ne, da li dovodi u pitanje moju objektivnost kao kritičara, itd. Jedno je sigurno — toj poeziji je tamo mesto. Za šta postoje i nezavisne potvrde.
Postovani g. Radojcicu,
nekoliko nedoumica:
Zasto ste se bojali da betonjerka nece proci Vasom ulicom? Osetili biste da ne vredite dovoljno u savremenoj knjizevnosti ili ste podozrevali da Vam je poet-ideoloski mesto medju autorima koje autori Betona kritikuju?
„Građevinski radnici ne skrivaju želju da u književnosti sude pre svega ideološki“ Kako to znate? To je floskula onih koji su pogodjeni kritikom a nemaju dovoljno samosvesne kurazi da se izjasne o svakovrsnom kontekstu svoga kritickog sudjenja (licnom, ideoloskom, interesnom, svejedno). Sta mislite da li tzv. „imanentizam“ ili „estetizam“ ima svoju ideolosku podlogu ili je ima samo Beton?
Zamerate Dragoljubu Stankovicu nedostatak pazljivog citanja. I Vi sami, uprkos malicioznosti kojoj ne dozvoljavate da kuca na Vasa vrata, niste previse pazljiv citalac Betona: niti su svi autori istog usmerenja, niti su sve rubrike sa istom namerom. Zasto to neko nije u stanju da vidi? Mnogo razloga: od putera na glavi, bekonfliktnog pogleda na svet, razumevanja kritike kao mesta ljubavi, podrske i pedagosko-teoloskog isticanja dobrote u tekstu… Svejedno, svako bira svoj put (isto kao i Sinatra) i svoje mesto u literaturi. Nadam se da ste „zahvalni“ sto smo povecali Vas znacaj u kletim srpskim-ne-bile-srpske-volim-da-mrzim-srpsko institucijama i „telektualcima, a bogami dali podrsku i Vasem sajtu, koji je jedna prilicno korisna stvar i prvom prilikom cu Vas pozvati da razgovaramo o njemu za Radio (ili ga preporuciti svojim kolegama).
„Ili je moć u tome što vodim jedan internet sajt posvećen poeziji — za razliku od “Betona” i njegove logističke, političke i finansijske podrške, sajt koji je 100% stvar privatne inicijative, u svakom zamislivom smislu?„
Cinjenice: sajt Betona smo finansirali sami (samo se kupi domen, verovatno kao i meta-fora), jedna osoba nam radi besplatno dizajn i unos novih tekstova. Stampano izdanje finansira sam Danas (to je valjda logistika), ali sta bi bila politicka podrska?
„Imam utisak da je dunđerima najviše krivo što je srpska književnost — srpska“. Kako to znate?(malicioznost uprkos blagorodnim namerama ili nacionalizam par excellence, zamerate kriticaru&dundjerima nedostatak nacionalnog identiteta, stavise ostrvljenost na etnicki domen literarnog. Po cemu se ovakav nonsens razlikuje od radikalskih baljezganja?)
Imate pravo na povisen emotivan ton u odgovoru na kritiku u Betonu, mada se i u Vasem odgovoru primecuje ono sto je karakteristicno za Vasu kritiku: suzdrzavanje od ostrih (bese li lucidnost/ostroumlje etimoloski bliska ostrini)uvida, sto je steta za kritiku. Hermeneuticki je sterilno podvoditi sve u Betonu (sem dakako Dejana Ilica i Boska Tomasevica)pod ideologiju (doduse niste naveli kakvu. Goran Petrovic je pominjao sovjetske komesare i lansirne rampe, Miro Vuksanovic kineske bandite, Marinko veseli Vucinic Crvene Kmere, Teofil serkl drugara sa fakulteta, Radoman Kordic NVO-estetiku… Nije Vam lose drustvo, mada ne znam zasto bi Vam smetala leva ideologija. Uzgred, za kraj i za poentu, koje cas ima a cas nema, kako rece Dragoljub, nasa ideologija, jedina i usamljena je antinacionalizam.)
Ostajem slobodan zvati Vas za gostovanja i razgovore kad god bude prilike za to na Radiju, a sto se tice Betona, trebalo bi nekako naci prostora da se sucele misljenja sa onima koji ih imaju i koji zele da ih poedele sa drugima, a ne svako na svoj sajt obaska (nezavisno od finansija, logistike, politike).
Pozdrav bez hard filingsa,
Sasa Circ
Izvinjavam se, to sam ja od malopre, pogresio sam ukucavanje svog imena (nista mistifikacija), dopuna o autoru: jedan od urednika Betona i novinar Radio Beograda 2. Izvinjenje jod jednom, ali bice vise komentara na sajtu.
Sasa Ciric nema kvalifikacije da voli ili mrzi knjizevnost.
Sta drugo reci.
A kad ukinu Beton, pevacemo.
Beton ima naziv koji govori o njegovima ucesnicima,
neotesan i zadrt.
Pisali su protiv Putina– kao klinci iz kraja, u fazonu
“ej brate mi mrzimo Ruse, e“.
Putin da hoce moze da ih zgzva, iako je iz druge drzave.
Najgora stvar je sto Beton nije list negativne kritike,
to je glasilo nepismenih i ‚napaljenih‘ neskolovanih
amatera.
Dokazace se to, kad se smeni vlast
Clanske karte za drugu partiju, malo manje samopouzdanja,
Skalpel koji se oseca sav vazan kad dodje kuci ili
u nekom kaficu, sedne kraj neke trebe i
kaze “ej sto sam danas iseko tekstove!“
A da ga neko pita: a otkud tebi pravo da mislis
da mozes da ocenjujes?
Ne bi znao tacno za sta da se uhvati,verovatno.
Ko jos misli o Sasi Ciricu i ko je jos cuo za njega osim njegovih roditelja? I sta je taj napisao? Osim besmislica koje niko na svetu ne docita do kraja. Dosadno je, brate.