U Pekićevim knjigama se često variraju [...]]]> Borislav Pekić je, koliko mi je poznato, bio prvi značajan srpski pisac koji je za pisanje koristio računar. Imajući u vidu obim i razgranatost Pekićeve produkcije, moglo bi se pretpostaviti da to nije bilo motivisano nekakvim njegovim tehnooptimizmom (naprotiv, on je bio tehnopesimista), nego izborom najpogodnije alatke za rad.

U Pekićevim knjigama se često variraju slični motivi, razrađuju srodne ideje, čak i u sličnoj jezičkoj formi. Da li je u pisanju Pekić koristio sekvencu ctrl+C/ctrl+V, nikada nećemo moći da utvrdimo sa sigurnošću. Ali jedan drugi pisac, još jedno veliko ime novije srpske književnosti, dokazano je koristio tehniku kopiranja, i to bar deceniju pre nego što je Pekić dao intervju Televiziji Beograd pored uključenog računara na čijem ekranu je titrao tekst njegove nove knjige. Reč je o Danilu Kišu i njegovoj „Grobnici za Borisa Davidoviča“.

Ta knjiga je izazvala veliku polemiku, koja je — iz današnje persprektive posmatrano — sadržavala jedan pretežno ideološki i jedan pretežno estetički sloj. Ovaj drugi, estetički sloj, ticao se legitimnosti doslovnog preuzimanja delova tuđih tekstova i njihovog uklapanja u novo književno delo. Plagijat, ili dovođenje do vrhunca umetničke tehnike montaže? Estetičar Dragan Jeremić, sa svojom erudicijom i neverovatnim pamćenjem, prepoznao je Kišove „pozajmice“, optužio pisca za plagijat i vodio s njim dugotrajnu polemiku, delimično nezavisnu od one ideološke. Vrhunci te polemike su knjige „Čas anatomije“ Danila Kiša (1977) i „Narcis bez lica“ Dragana Jeremića (1981). U poslednje vreme se relevantnost ove polemike ponovo otkriva; navešću samo knjigu Dragana Boškovića „Tekstualno (ne)svesno“ (2008).

Već i sama okolnost da je moguće ozbiljno teorijsko razmatranje pitanja legitimnosti Kišove tehnike montaže (ili, ako vam ovaj eufemizam nije po volji, tehnike preuzimanja tuđih tekstova), ukazuje na to da se pribegavanje sekvenci ctrl+C/ctrl+V ne sme prebrzo osuditi i otpisati.

U čemu je razlika između Kišove zbirke priča i seminarskog rada studenta koji svoj zadatak obavi kompilirajući tekstove sa dve-tri internet adrese? Ako bi se razlikovanje zasnivalo samo na onome „Quod licet Iovi…“, bilo bi to rđavo, i povrh toga nepravedno razlikovanje. Šta je još u igri? Šta činimo kada kucamo ctrl+C/ctrl+V? Šta time hoćemo da učinimo?

Neodoljiva lakoća kopiranja stavlja nas pred dilemu u mnogim konkretnim, svakodnevnim situacijama. Napraviti (napisati, nacrtati, snimiti…) ili odnekud uzeti [...]]]> Živimo u doba kopiranja. Umnožavanje i reprodukovanje sadržaja u tekstualnom, grafičkom, zvučnom ili video obliku danas je dostupno svima. Nikakvo posebno znanje za to nije potrebno, niti skupa oprema. Samo jedna kratka, lako pamtljiva sekvenca: ctrl+C/ctrl+V.

Neodoljiva lakoća kopiranja stavlja nas pred dilemu u mnogim konkretnim, svakodnevnim situacijama. Napraviti (napisati, nacrtati, snimiti…) ili odnekud uzeti gotovo? Domoroci copy/paste kulture se lako odlučuju, čak i ne primećuju da je pred njih stavljen nekakav izbor. Oni kopiraju, njihovi prsti su naviknuti na ctrl+C/ctrl+V. Nasuprot njima, migranti iz primitivnijih kultura koje su držale do pojma autorstva moraju da traže opravdanje: — Oh, pa to će mi uštedeti vreme, olakšati posao, brže ću stići do cilja… Ovo je ionako samo radna verzija, samo za sutrašnji sastanak, samo za blog, samo za seminarski rad…

Ova opravdanja liče na pesmu sajber-sirena koju pevamo sami sebi, na zavođenje sajber-Mefista na koje unapred pristajemo. Nešto što je tako lako mora biti nedužno: ctrl+C/ctrl+V.

U stvari, praksa copy/paste kulture zahteva preispitivanje, ako ne i redefinisanje, mnogih važnih pojmova. Nisu dovedeni u pitanje samo odnosi originala i kopije, autorskog dela i plagijata, već i još temeljniji odnosi i pojmovi. Na primer, i sam pojam znanja, ili pojam stvaralaštva, ili pojam umetničkog ili naučnog dela.

Za sve ima prvi put. Jedan navod iz recenzije filma „Drug Crni u NOB-u“ sa sajta B92 (autor teksta [...]]]> Ovdašnja umetnička kritika nije imuna od poroka ove ili one vrste, ima u njoj pokatkad i šovinizma, i ksenofobije, ali, koliko mogu da se setim, ogoljeni pozivi na nasilje nisu se pojavljivali u tekstovima kritičara.

Za sve ima prvi put. Jedan navod iz recenzije filma „Drug Crni u NOB-u“ sa sajta B92 (autor teksta je Slobodan Vujanović):

Drug Crni je mogao da odbrani par tekovina srpske komedije da je Rade, i reditelj i scenarista, Marković uspeo da odbrani sebe od želje da Crni toliko jeftino imitira svoje (nedostižne) uzore, kao i da po ko zna koji put još jeftinije parafrazira odn. parodira prepoznatljive motive narodno-oslobodilačke borbe na srpskom filmu. Drugim rečima– još jedan osvrt na Otpisane i nekome treba pucati u kolena!

I to bi bilo sve pristojno što mogu i (ovde) smem da kažem o scenariju i režiji.

Reći da „nekome treba pucati u kolena“ je po autoru teksta i urednicima B92 — „pristojno“. Svaka čast.

Određeno opravdanje za autora (mlad, obrazovan čovek) moglo bi da se traži, sa jedne strane, u tome što je bio isprovociran kvalitetom filma o kojem je uzeo da piše, a sa druge, željom (koja vrišti iz svake rečenice) da se bude duhovit. Samo, pucati u ljude, pa još sa namerom da se osakate, nije duhovito.

Kao svaki uzorni čitalac, poslao sam komentar u kojem sam napisao da je ta rečenica odvratna. Razume se, urednik (ili ko već na B92 o tome brine) taj komentar nije dopustio. Zato na ovom mestu moj mali protest; znam da neće imati nekog odjeka, ali neka. Treba reći.

Umetnost kao ona koja priziva mrtve. – Umetnost, osim što ima zadatak da konzervira, takođe nanovo boji iščezle, izbledele predstave; ona, kada rešava taj zadatak, sklapa savez sa različitim dobima i ponovo vraća njihove duhove. To što ovde nastaje je doduše samo prividan život, [...]]]> Ne mogu da odolim a da ne dodam i ovaj citat:

Umetnost kao ona koja priziva mrtve. – Umetnost, osim što ima zadatak da konzervira, takođe nanovo boji iščezle, izbledele predstave; ona, kada rešava taj zadatak, sklapa savez sa različitim dobima i ponovo vraća njihove duhove. To što ovde nastaje je doduše samo prividan život, kao iznad grobova, ili kao povratak dragih pokojnika u snu, ali bar na trenutak još jednom bivaju pokrenuta stara osećanja i srce zakuca po jednom inače zaboravljenom taktu. Sada moramo zbog te opšte koristi od umetnosti da osmotrimo i samog umetnika, i vidimo da on ne stoji u najistaknutijem redu prosvećenja i napredujućeg odrastanja čovečanstva: čitavog života on ostaje dete ili mladić i vraća se na stanovište na kome ga je obuzeo njegov umetnički nagon; ali osećanja prvih stepena života bliža su, kao što je poznato, onim ranijim vremenima, nego našem stoleću. I nehotice, njegov zadatak postaje da podetinji čovečanstvo; to je njegova slava i njegova ograničenost.

(Friedrich Nietzsche, Aus der Seele der Künstler und Schriftsteller, 147)

Knjiga je sačinjena iz 315 fragmenata raspoređenih u 36 poglavlja i pet delova: Pristup, Evropa, Orijent, Prelazi, Meksiko. Žanrovski, pravi pravcati hibrid: „Približavanja“ su nešto između memoarske literature i filozofskog eseja. Jinger saopštava sopstvena iskustva i razmišlja o metafizičkom osnovu čovekovog [...]]]> Možete ovo shvatiti kao reklamu, a u stvari samo hoću da se pohvalim.

Knjiga je sačinjena iz 315 fragmenata raspoređenih u 36 poglavlja i pet delova: Pristup, Evropa, Orijent, Prelazi, Meksiko. Žanrovski, pravi pravcati hibrid: „Približavanja“ su nešto između memoarske literature i filozofskog eseja. Jinger saopštava sopstvena iskustva i razmišlja o metafizičkom osnovu čovekovog ophođenja sa opijatima. Kao i većinu drugih dela Ernsta Jingera, i ovo okružuje oreol štiva za upućenog čitaoca.
Knjigu je objavio čačanski „Gradac“, kao četrnaesto izdanje u biblioteci „Cveće zla“, na preko 420 stranica. Distributer je beogradska knjižara „Krug“, kod koje se knjiga može kupiti ili naručiti za 650 dinara. Ima je, po istoj ceni, i na knjizara.co.yu.

Bio sam prijatno iznenađen kvalitetom pojedinih radova — ne [...]]]> Sledećeg utorka (13.11) u Galeriji KC „Laza Kostić“ u Somboru, izložba radova studenata sa našeg Fakulteta (smer dizajn medija u obrazovanju). Napisah 15–20 redaka kao propratni tekst, između ostalog, po nekoliko reči o pedagoškom optimizmu, našoj digitalnoj sudbini, i obavezujućem karakteru „prve“ izložbe. Sasvim, sasvim lapidarno.

Bio sam prijatno iznenađen kvalitetom pojedinih radova — ne toliko njihovom tehničkom realizacijom (taj zanat se uči, između ostalog na predmetima koje ovi mladi ljudi studiraju), koliko sposobnošću uočavanja i prenošenja (u tom pogledu se uči samo način, i ništa osim načina).

Do izložbe, dva-tri primera.

Ana Jović

Maja Živković

Ivana Gašović