A kako to konkretno izgleda, pokazaću na jednom primeru objavljenom jesenas.

Novica [...]]]> Pod tim naslovom, već nekoliko meseci za „Književni magazin“ pišem kratke interpretacije poezije (zaista kratke: 20–30 redaka). Rubrika ima stalno mesto na pretposlednjoj strani Magazina. Ko zna, ako urednik i ja izdržimo još godinu-dve, od toga bi mogla da ispadne sasvim pristojna knjižica.

A kako to konkretno izgleda, pokazaću na jednom primeru objavljenom jesenas.

Novica Tadić

Novica Tadić
PRIZIVANJE NOĆI 1

U gradu u velikom vražjem ždrelu
Gde umirem na sva usta
Rugoba poslednja, izobličenje
Svih izobličenja ja sam

O brate moj od tuđe majke
Javlja se evo Ognjena Kokoš
Na ravnom krovu gore ispod sitnog sita
Poslednja jagoda uzreva

Kroz predvečernju izmaglicu, čađ, dim i viku
Stođavo jedan ćereta
Na vitke barske stolice
Barske ptice sleću

Kako bi me minuli predvečernji krici
Kako bi me minuli
O dođi već bliska noći
Od čiste vode što si strašnija

Grad je karakteristični ambijent u kojem se razvija govor modernog pesnika. Grad više nije mesto čežnje za civilizacijom, samo željeni ili zahtevani – već urbanitet koji se živi, u svim vidovima, uključujući i one mračne, iskrivljene, užasne. U srpskom pesništvu niko se nije tako duboko i tako bolno spustio u ponore grada kao što je to učinio Novica Tadić; i niko nije tako bespoštedno izjednačio spoljašnji s unutrašnjim ponorom, sa bezdanom sopstvene duše.

Donji svet je naopak i izopačen, luda slika u krivom ogledalu, a takvi su i njegovi stanovnici, demonski likovi sa imenom (Ognjena Kokoš) ili bezimeni. Onaj čiji glas govori o gradu-paklu, i sebe vidi iskrivljenog i beskonačno udaljenog od svojih boljih mogućnosti: „Rugoba poslednja, izobličenje / Svih izobličenja“. Ali gde je izobličenje, mora biti i pravog lika. Gde je ponor, mora biti i onog beskraja koji vodi u drugom smeru.

Taj pravi lik i taj drugi smer u poeziji Novice Tadića pojaviće se, izričito, tek mnogo kasnije. U njegovim ranim pesmama, na dnevnom redu su bile slike bezrazložnog zla i podjednako bezrazložne patnje. Nebo je premreženo dimom i kricima. Otpor ili puka mogućnost boljeg jedva da su nagovešteni: „Poslednja jagoda uzreva“. To što je „poslednja“, dodaje slici jednu užasavajuću crtu. Ne pomažu tu ni ispadi pesničkog humora, u slici barskih ptica koje sleću na barske stolice. Strašna je čak i „čista voda“, još strašnija nekada spasonosna noć. Naspram grada-pakla ne sjaji nikakva predurbana idila.

Zaista mračna pesma. Ali u poeziji je često od rečenog važnije ono što nije rečeno, a što se uz rečeno takoreći mora domisliti. Ovde je ostao neizrečen onaj drugi beskraj, koji, zarobljeni u paklovima oko sebe i u sebi, možda nikada nećemo ni okrznuti. Baš zato je užas o kome peva Tadić ponorniji i bolniji. To sam užas peva.

U okviru skupa održaće se i razgovor o poeziji Ivana Negrišorca.

Moje saopštenje nosi naslov „Avangardizam ili tradicionalizam: može li [...]]]> Ovogodišnji Žički duhovni sabor (Kraljevo i Žiča, 16–19. avgust) u znaku je pesnika Ivana Negrišorca, koji će u petak, 19. avgusta, u trpezariji manastira Žiča, primiti Žičku hrisovulju, jedno od najvažnijih pesničkih priznanja u Srbiji.

U okviru skupa održaće se i razgovor o poeziji Ivana Negrišorca.

Moje saopštenje nosi naslov „Avangardizam ili tradicionalizam: može li jezik vere biti razlomljen“ i tematizuje estetičko-poetičke transformacije u celukopnom pesnikovom delu, od ranih radova na tragu neoavangarde, do današnje pozicije koja usvaja načelo estetičke heteronomije.

U podnaslovu — Pesništvo i interpretacija pesništva u filozofskoj hermeneutici.

2.
u barici kraj puta

1.
jer ne stojim u mestu
jer ne držim volan u rukama
jer ne ćaskam sa drugim putnicima
jer ne čitam knjigu
ni dnevne novine
jer nisam pogledao u lice Meduze
ni u grm vatreni
video sam mesto čuda

2.
u barici kraj puta
ogledaju se nebo
i nebeska stvorenja
oblaci ptice anđeli
i jedan mali neočešljan bog
za proste stvari zadužen

3.
prošao sam mesto čuda
ne osvrćem se
ne osvrćem se
ne osvrćem se
jer šta bih i video
žitna polja dalekovod otpatke
veliki bilbord
sa reklamom za brzi kredit
i na njoj umesto dužnika
umivenog i nasmejanog
lice malog boga
kako namiguje
možda meni


Članak „Eliotova koncepcija tradicije i poezija srpskog neosimbolizma“ — za zbornik radova Srpskog estetičkog društva „Uticaj estetike na umetnost“; skoro završen.

Članak „Kostić dijalektičar“ — za predstojeći naučni skup o Lazi [...]]]> Posle nekoliko meseci tokom kojih je ovaj blog  bio zanemaren, navešću samo ono na čemu sam radio, na čemu radim ili planiram da radim.

Članak „Eliotova koncepcija tradicije i poezija srpskog neosimbolizma“ — za zbornik radova Srpskog estetičkog društva „Uticaj estetike na umetnost“; skoro završen.

Članak „Kostić dijalektičar“ — za predstojeći naučni skup o Lazi Kostiću u SANU; grubi nacrt.

Članak „Prevod kao interpretacija“ — o prevodu Platonove „Države“ Branka Pavlovića; skoro završen.

Knjiga o osnovnim pojmovima filozofske hermeneutike, za sada bez naslova — većim delom završena prva verzija.

Jedna pesma od oko 25 stihova.

Saopštenja koja su me posebno zainteresovala — Bojana Stojanović-Pantović o Ristovićevim prozaidama [...]]]> Juče (22. aprila) u Čačku, na skupu o pesništvu Aleksandra Ristovića, u organizaciji GB „Vladislav Petković DIS“. Uz rukovodioca projeka Radivoja Mikića, devetoro učesnika (od još nekolicine se očekuje da prilože radove za zbornik), dovoljno da se ispuni jedan radni dan.

Saopštenja koja su me posebno zainteresovala — Bojana Stojanović-Pantović o Ristovićevim prozaidama i malim esejima, Milan Aleksić o temi smrti kod Ristovića, i Mileta Aćimović Ivkov o Ristovićevom „pevanju i mišljenju“, tj. autopoetici.

Moj prilog držao se relativno jednostavne, premda ne i tako lako dokazive teze — da karakter Ristovićevih „slika“ (u tehničkom značenju: jezičkim sredstvima proizvedenih sugestija čulnih utisaka) isključuje zaključak o jednostavnom mimetičkom odnosu, i da se shodno tome varijanta Ristovićevog verizma kao određenja dominantnog postupka, može nazvati „magijskim“ verizmom, pri čemu se sam izraz „magijsko“ odnosi na predstavu o tvoračkom potencijalu reči i „slikanje“ jednog oživljenog sveta.

Na kraju dana, sasvim melanholično razmišljanje pod lajtmotivom: a kome to (još) uopšte treba, koga se to (još) uopšte tiče, sav taj privid značaja koji sebi pripisuju „kulture eksperata“, sav taj višak smisla koji se proizvede samo da bi opet utonuo u globalnu ravnodušnost.

Divna Vuksanović [...]]]> Juče (20. aprila) učestvovao, uz Divnu Vuksanović, Petre Krdua i Nenada Dakovića, u razgovoru o knjizi pesama „Glagol intimnosti“ Dragana Radovančevića. Radovančević (1979) je jedan od predvodnika novog pesničkog talasa u srpskoj književnosti, pesnik možda bolje prihvaćen u međunarodnim nego domaćim krugovima, poezija mu je izrazito filozofična, obraća se univerzalnim problemima, univerzalnom simbolikom.

Divna Vuksanović je govorila o „ponornosti“ ove poezije, iskušavanju ničeanske figure ponora kao ništavila, ja o dijalogičnosti pesama i njihovoj žudnji za Drugim, a saglasili smo se da Radovančević svoju poziciju na pesničkoj sceni gradi kao svesni antipod dominantnom verizmu savremenog srpskog pesništva.