Saša Radojčić » Obrazovanje

Da li su digitalna sredstva samo sredstva?

SR — Thu, 03 Nov 2011 07:45:38 +0000

U okviru nedavno okončanog beogradskog sajma knjiga bilo je priređeno nekoliko okruglih stolova, razgovora i konferencija, a jedna od tema bila je Digitalne medijske tehnologije, društvo i obrazovanje. Moj prilog ovom skupu nosio je naslov „Digitalna sredstva i svrha obrazovanja“. Dok ne izađe zbornik radova, ovde dajem rezime saopštenja:

U zauzimanju vrednosnog stava prema savremenim digitalnim medijskim tehnologijama mogu se prepoznati dve generalne orijentacije – „tehnooptimistička“ i „tehnopesimistička“. Autor se zalaže za srednje rešenje i nastoji da poveže argumentaciju humanističke filozofije obrazovanja i teorije medija. Novi mediji utiču na našu percepciju stvarnosti i sposobnost da tu percepciju artikulišemo, i time uobličavaju samu stvarnost. Obrazovni sistem obuhvata nove medije „obrazovanjem za medije“ i njihovom primenom kao obrazovne tehnologije. Glavne teze saopštenja su: (1) da digitalne medijske tehnologije nisu svrha, već sredstvo u obrazovnom procesu, (2) da su one sredstvo koje menja karakteristike samog tog procesa i (3) da humanistički shvaćena svrha obrazovnog procesa nije ukinuta uprkos tim promenama.

Osnovno pitanje je, kao što se vidi, motivisano uvidom da sredstva, posmatrana kao „samo“ sredstva, ostaju pragmatički otvorena za različite svrhe, što može da uključi i stav koji je ravnodušan ili čak neprijateljski prema svrhovitosti onog humanog. Zato je neutralnost „samo“ sredstava uvek prividna.

Saopštenje je garnirano osvrtima na tekstove iz domaće pedagoške periodike od sredine devedesetih godina prošlog veka naovamo.

Kreativna škola

SR — Thu, 09 Jun 2011 06:12:04 +0000

Ove godine sam imao lepu privilegiju da budem član centralnog žirija na konkursu Kreativne škole, projekta koji su pre sedam godina započeli Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja i srpski ogranak Microsofta. Cilj ovog konkursa je, ukratko rečeno, afirmacija dobre nastavne prakse u osnovnim i srednjim školama, uz isticanje timskog rada i primenu novih obrazovnih tehnologija.

Dok sam pregledao radove koji su se našli u konkurenciji za nagrade, stalno mi je padalo na um kako je slika srpske prosvete koja započinje pa prekida reforme, koja je ugrožena poslovičnom besparicom, sa školama u kojima je sve manje đaka jer je u zemlji sve manje dece, sa nastavnicima koji skoro svake školske godine ulaze u štrajkove, sa zabrinjavajućim rezultatima testova funkcionalne pismenosti, sa nizom drugih problema — zapravo samo jedna strana slike. Drugu stranu te slike gradi entuzijazam nastavnika i učenika, iskorak iz svakodnevne rutine, nalaženje novih i drugačijih nastavnih tehnika… Učiti znači proširivati i produbljivati svoje iskustvo. Tu viziju učenja zagovara Kreativna škola. Učenje kao radost.

Na sajtu Kreativne škole postoji i obimna baza znanja, u koju su pohranjeni radovi učesnika na svim dosadašnjim konkursima.

Šta je vredno znati (još jednom)

SR — Thu, 07 Apr 2011 09:56:03 +0000

Razgovaram juče sa jednim kolegom o nastavi, studentima i njihovom angažovanju, i on mi rezignirajuće kaže kako je, eto, istina da živimo u epohi jedinstvenoj u istoriji čovečanstva, u kojoj potomci znaju manje od predaka, u kojoj su deca obrazovana lošije od roditelja.

Na stranu sada pitanje da li je naš epohalni položaj jedinstven u istoriji čovečanstva — nesumnjivo je jedinstven u modernoj istoriji Zapada od renesanse naovamo — no, dijagnoza je jasna i tačna.

Okruženi smo informacijama, sve lakše dostupnim, koje se sve teže preobražavaju u znanje. Ali, čak i da uspevamo da informativno preobilje, tu zemlju dembeliju u koju nas uvode Google, Wikipedia i razni drugi izvori informacija, pretvaramo u znanje kako-tako povezano sa našim životnim iskustvima (što ne uspevamo), ostaje ključno pitanje.

Da li je ono što znamo vredno znati? Kako znamo da je nešto vredno znati?

Medijska kultura

SR — Wed, 23 Mar 2011 06:29:53 +0000

Ovog semestra držim vežbe iz Medijske kulture, pa sam za studentske referate podigao jedan sajt. Ništa posebno, ali olakšava razgovore na časovima.

Otvoreni pristup, još jednom

SR — Sun, 23 Jan 2011 08:34:31 +0000

Na fakultetu na kojem radim, odnedavno smo, zalaganjem prodekana za nauku prof. dr Nedeljka Rodića, započeli sa postavljanjem reprezentativnih radova nastavnika i saradnika u pdf formatu na sajt fakulteta. Članci iz časopisa, saopštenja sa naučnih skupova, poglavlja iz zbornika — sve bi to, malo-pomalo, trebalo da se nađe u toj kolekciji. Što da potvrdimo da ne krademo Bogu dane, što da povećamo izglede za vidljivost i citiranost radova, što je danas, u uslovima postbolonjske konkurencije na univerzitetima, jedan od uslova za opstanak.

Čim se inicijativa pojavila, pojavili su se i glasovi koji dovode u pitanje opravdanost čitave akcije. Ništa neobično u fakultetskom životu, gde je pokatkad potreba za izdvojenim mišljenjem sama po sebi dovoljan razlog da se tvrdi drugačije. Racionalno jezgro argumenta protiv objavljivanja radova na sajtu, bio je da se time krše autorska prava. Čija? Autora? Ali u njihovom najboljem interesu jeste da rezultate svojih istraživanja učine dostupnim što širem krugu moguće publike. (To je ona kantovska „javna upotreba razuma“.) Statistike pristupa potvrđuju opravdanost postavljanja članaka na sajt fakulteta: većina postavljenih članaka je preuzeta više desetina, a neki i više stotina puta! Neka su u pitanju i ponovljena preuzimanja i pristup internet botova, opet je sigurno da je svaki autor dobio na vidljivosti svoga rada. Hoće li vidljivost preći u citiranost, zavisi od kvaliteta samog članka.

Ostao je argument da se objavljivanjem na sajtu krše prava izdavača radova — časopisa i izdavačkih kuća. Koliko je to jak argument?

U januarskom dodatku Com_medi@ dnevnog lista Danas pojavio se zanimljiv članak koji na ovo pitanje baca nešto dodatnog svetla. Preuzeću odatle dva-tri akcenta.

Prvo:

istraživači koji su primali plate od univerziteta/instituta, moralno su, ako ne i pravno, u obavezi da dozvole svojim institucijama da njihove članke objave u repozitorijumima sa otvorenim pristupom

Drugo:

autori su vlasnici svojih dela i autorska prava i mogu i treba da zadrže, dajući časopisima samo određena prava, ili, još bolje, dozvole da objave njihove radove. Izdavači ne moraju posedovati sva autorska prava da bi objavili neki rad. Autorska prava su skup prava koja se mogu deliti između autora i izdavača.

Treće:

Iako je Otvoreni pristup časopisima u Srbiji snažno podržan (i razvijen), uočava se mnogo manje aktivnosti u razvoju institucionalnih repozitorijuma, i posebno u donošenju obavezujućih pravila o deponovanju.

U Srbiji je trenutno aktivan DOI repozitorijum, kao i repozitorijum u okviru SCIndeksa. Uvođenjem repozitorijuma institucija i autorskim deponovanjem radnih verzija članaka, mogućnosti otvorenog pristupa bi se uvećale, a korist bila vidljivija. Poželjno je, svakako, da bar institucionalni repozitorijumi budu ostvareni uz pridržavanje odgovarajućih bibliotečkih standarda, što bi olakšalo indeksiranje i pretraživanje podataka.

Zašto naša deca ne čitaju knjige?

SR — Wed, 01 Dec 2010 06:42:55 +0000

Na ovo pitanje prikupilo se već deset odgovora u „Politikinoj“ rubrici „Šta da se radi“. Za sada poslednji prilog je iz pera jezikoslovca Veljka Brborića. Vredi pročitati sva mišljenja, čak i preleteti preko komentara čitalaca.

Ne čita se jer nije doba čitanja. Nisu deca kriva.

Šta je vredno znati?

SR — Sun, 28 Mar 2010 07:28:04 +0000

Informacije nikada ranije nisu bile dostupnije nego danas. Ali odatle ne smemo da zaključimo da danas znamo više nego ikada ranije.

Čak bi se moglo argumentisati u prilog tezi da kvalitet znanja opada sa porastom dostupnih informacija, pošto je resurs potreban za obradu tih informacija — vreme — ograničen resurs. (Kad kažem obradu, ne mislim na korišćenje računara, već čovekovog mozga.)

Jer, prvo, da bi informacija postala znanje, ona se mora preraditi i dovesti u sklad (ili u sukob!) sa celinom onoga što se već zna. To postaje sve teže, a sve veća područja znanja postaju isključivi posed usko specijalizovanih grupa stručnjaka (zajednica eksperata).

Drugo, informacije često upućuju na trenutna stanja procesa koji se menjaju. Usvajajući neku informaciju mi saznajemo jedno već prošlo stanje nekog procesa, a ne njegovo sadašnje stanje. Nije dovoljno imati pristup informacijama, već uvek aktuelnim informacijama.

Treće, i samo znanje (ili, bolje: „znanje“) koje nije moguće dovesti u vezu sa celinom životnih odnosa pojedinca i/ili njegove grupe, ostaje prividno, suvoparno znanje. Nije dovoljno samo da znamo, već i da znamo šta je vredno znati.

Primera ima bezbroj, a evo jednog kojim zabavljam svoje studente. U starijim enciklopedijama i udžbenicima može se naći podatak da je Belgija među najznačajnijim proizvođačima uglja u Evropi. Međutim, poslednji rudnik uglja u ovoj zemlji zatvoren je 1992. Danas je najveći evropski proizvođač uglja Poljska. Koje još informacije u vezi sa tim su nam potrebne, sem ako nismo geolog ili trgovac ugljem? Obim godišnje proizvodnje? Struktura proizvodnje? — Potrebnije od toga jeste da znamo da je proizvodnja uglja činilac koji pospešuje industrijsku proizvodnju, ali i to da industrijska proizvodnja u današnjem svetu nije više jedini, a verovatno ni glavni, činilac razvoja.