Saša Radojčić » Nauka

Društvene mreže za naučnike

SR — Sat, 31 Dec 2011 17:20:10 +0000

Ne morate biti cyber-entuzijasta da biste poželeli da se uključite u online društvene mreže; prisustvo na njima je danas nešto što se takoreći podrazumeva. Svi su već tamo. Korisne stvari (doduše i mnogo nekorisnih) saznajemo preko Twittera, Facebook je za razbibrigu, a LinkedIn za širenje profesionalnih veza. Pored ovih, postoje i brojne specijalizovane društvene mreže, za umetnike i šahiste, baštovane i kolekcionare, brokere i kockare, zaljubljene i one koji traže ljubav, pa čak i mreže namenjene povezivanju istraživača i naučnika. U ovom tekstu ću ukratko prikazati tri takve mreže.

ResearchGate, Mendeley i Academia.edu imaju jednu zajedničku namenu — povezivanje sa osobama sa kojima delite istraživačka interesovanja — ali i niz specifičnosti, od kojih na kraju zavisi hoćete li ih i u kojoj meri koristiti. Bez obzira na to kojom naučnom oblašću se bavite, neophodno je da ste upućeni u novosti u užoj struci, a u to spadaju informacije o novim knjigama i člancima, tematskim skupovima i konferencijama, kao i o ljudima koji u toj oblasti istražuju. Naučna zajednica u Srbiji raspolaže KoBSONovim servisima, čiju vrednost zna da ceni svako ko ih je bar jednom koristio. Ali to nije sve što je potrebno, potreban je i uvid u zbivanja „u toku“ — i upravo tu je mesto za specijalizovane društvene mreže.

Mendeley — Web aplikacija

Mendeley je u osnovi alatka za upravljanje referencama, a mogućnost povezivanja sa drugim istraživačima je njena dodatna funkcija. Alatka se instalira kao i bilo koja druga desktop aplikacija, sa mogućnostima uobičajenim za ovaj tip programa, među kojima su podrška za veći broj formata bibliografskih zapisa i citatnih stilova, pretraživanje naučnih i bibliotečkih baza, kao i integrisanje sa programima za obradu teksta. Tu je i PDF čitač unutar kojeg se mogu unositi oznake i beleške. Mrežne mogućnosti, uz saradnju sa kolegama, uključuju i 1 GB prostora za čuvanje sopstvenih dokumenata i pristup Mendeleyevoj kolekciji članaka (izdavač tvrdi da ih ima više od sto miliona).

Interfejs mrežne varijante je ponešto komplikovan, i u dva-tri navrata trebalo mi je dosta vremena da uradim ono što sam želeo. Sa druge strane, desktop aplikacija je zaista izvanredna, i da odranije ne koristim Citavi, Mendeley bi verovatno bio moj izbor programa za upravljanje referencama, tim pre što je besplatan. Što se tiče vrednosti Mendeleya kao društvene mreže, čini mi se da su ograničene, a uostalom na njih ni izdavač programa nije fokusiran.

ResearchGate

ResearchGate je u potpunosti okrenut mrežnoj saradnji. Ponegde ga reklamiraju kao „Facebook za naučnike“. Pogled na početnu stranu daje za pravo tom poređenju. Središni prostor zauzima prikaz novosti, u kojem se pojavljuju statusi istraživača koje pratite, diskusije u tematskim oblastima ili grupama na koje ste se prijavili, ili informacije o novim resursima u oblastima koje ste odredili u svom profilu.

Na osnovu podataka unetih u profil i dodatih sopstvenih publikacija, sistem će vam ponuditi izbor osoba sličnih interesovanja, a možete se i baciti u pretragu za njima. Broj istraživača registrovanih na ResearchGate sistemu je veći od milion. Osim pojedinaca, možete pretraživati publikacije, konferencije, poslove na univerzitetima…

U oblastima koje pratim, zapazio sam da je nivo diskusija često elementaran ili čak neakademski. Takođe je mali broj relevantnih istraživača (posmatrano po broju publikacija koje odgovaraju ključnim rečima). Možda je u drugim oblastima drugačije. Broj korisnika sistema iz Srbije je relativno velik (preko 700 iz Beograda, 190 iz Novog Sada, 67 iz Kragujevca…) a među njima ima i poznatih imena iz univerzitetskih krugova, ali i studenata osnovnih studija. Ima smisla prijaviti se na sistem i povremeno proveravati statuse, ali bez većih očekivanja.

Academia.edu — moj izbor

Academia.edu je, kao i ResearchGate, zasnovana na konceptu povezivanja, a na kvalitet tih veza najviše utiče aktivnost korisnika. Na početnoj strani se pojavljuju informacije određene ključnim rečima iz profila, kao i aktivnosti osoba koje se prate. Sistem ima veliku bazu tekstova, odnosno veza prema bazama tekstova. Kada sam se prijavio, sistem je iz neke od tih baza povukao podatke o nekim mojim člancima (i same članke u PDF formatu!) i ponudio mi da ih potvrdim kao svoje. Postoji i jednostavna statistika koja prikazuje preglede profila i pojedinačnih publikacija. Isprva je tih pregleda bilo malo — dok nisam označio članke ključnim rečima — a onda su se pojavili i čitaoci.

Područja istraživanja, institucije, časopisi, konferencije i pojedinačni istraživači mogu se pretraživati, a mogu se i pregledati po hijerarhijskoj strukturi. Individualni profili su jasno organizovani, odmah se vide podaci o instituciji i objavljenim radovima, kao i ključne reči (tagovi), generalni i po publikacijama, tako da se veoma lako utvrđuje da li sa tom osobom delite istraživačka interesovanja. U oblastima koje me zanimaju pronašao sam nekoliko svetski poznatih imena, ne baš onih iz top-10, ali svakako više puta citiranih naučnika. Većina korisnika su ili univerzitetski nastavnici ili postdiplomci. Korisnika iz Srbije je otprilike upola manje nego na ResearchGate.

Za ono što je meni potrebno, najbolji izbor je Academia.edu. Izvesna lakonska strogost i jednostavnost u korišćenju sistema, uz prisustvo korisnika višeg naučnog kvaliteta, glavni su argumenti za takvu ocenu. Ali, ponavljam, možda je u nekim drugim oblastima drugačije. Možda će se nekome više svideti živost ResearchGate zajednice, ili možda neko traži all-in-one rešenje nalik na Mendeley.

Da li su digitalna sredstva samo sredstva?

SR — Thu, 03 Nov 2011 07:45:38 +0000

U okviru nedavno okončanog beogradskog sajma knjiga bilo je priređeno nekoliko okruglih stolova, razgovora i konferencija, a jedna od tema bila je Digitalne medijske tehnologije, društvo i obrazovanje. Moj prilog ovom skupu nosio je naslov „Digitalna sredstva i svrha obrazovanja“. Dok ne izađe zbornik radova, ovde dajem rezime saopštenja:

U zauzimanju vrednosnog stava prema savremenim digitalnim medijskim tehnologijama mogu se prepoznati dve generalne orijentacije – „tehnooptimistička“ i „tehnopesimistička“. Autor se zalaže za srednje rešenje i nastoji da poveže argumentaciju humanističke filozofije obrazovanja i teorije medija. Novi mediji utiču na našu percepciju stvarnosti i sposobnost da tu percepciju artikulišemo, i time uobličavaju samu stvarnost. Obrazovni sistem obuhvata nove medije „obrazovanjem za medije“ i njihovom primenom kao obrazovne tehnologije. Glavne teze saopštenja su: (1) da digitalne medijske tehnologije nisu svrha, već sredstvo u obrazovnom procesu, (2) da su one sredstvo koje menja karakteristike samog tog procesa i (3) da humanistički shvaćena svrha obrazovnog procesa nije ukinuta uprkos tim promenama.

Osnovno pitanje je, kao što se vidi, motivisano uvidom da sredstva, posmatrana kao „samo“ sredstva, ostaju pragmatički otvorena za različite svrhe, što može da uključi i stav koji je ravnodušan ili čak neprijateljski prema svrhovitosti onog humanog. Zato je neutralnost „samo“ sredstava uvek prividna.

Saopštenje je garnirano osvrtima na tekstove iz domaće pedagoške periodike od sredine devedesetih godina prošlog veka naovamo.

Otvoreni pristup, još jednom

SR — Sun, 23 Jan 2011 08:34:31 +0000

Na fakultetu na kojem radim, odnedavno smo, zalaganjem prodekana za nauku prof. dr Nedeljka Rodića, započeli sa postavljanjem reprezentativnih radova nastavnika i saradnika u pdf formatu na sajt fakulteta. Članci iz časopisa, saopštenja sa naučnih skupova, poglavlja iz zbornika — sve bi to, malo-pomalo, trebalo da se nađe u toj kolekciji. Što da potvrdimo da ne krademo Bogu dane, što da povećamo izglede za vidljivost i citiranost radova, što je danas, u uslovima postbolonjske konkurencije na univerzitetima, jedan od uslova za opstanak.

Čim se inicijativa pojavila, pojavili su se i glasovi koji dovode u pitanje opravdanost čitave akcije. Ništa neobično u fakultetskom životu, gde je pokatkad potreba za izdvojenim mišljenjem sama po sebi dovoljan razlog da se tvrdi drugačije. Racionalno jezgro argumenta protiv objavljivanja radova na sajtu, bio je da se time krše autorska prava. Čija? Autora? Ali u njihovom najboljem interesu jeste da rezultate svojih istraživanja učine dostupnim što širem krugu moguće publike. (To je ona kantovska „javna upotreba razuma“.) Statistike pristupa potvrđuju opravdanost postavljanja članaka na sajt fakulteta: većina postavljenih članaka je preuzeta više desetina, a neki i više stotina puta! Neka su u pitanju i ponovljena preuzimanja i pristup internet botova, opet je sigurno da je svaki autor dobio na vidljivosti svoga rada. Hoće li vidljivost preći u citiranost, zavisi od kvaliteta samog članka.

Ostao je argument da se objavljivanjem na sajtu krše prava izdavača radova — časopisa i izdavačkih kuća. Koliko je to jak argument?

U januarskom dodatku Com_medi@ dnevnog lista Danas pojavio se zanimljiv članak koji na ovo pitanje baca nešto dodatnog svetla. Preuzeću odatle dva-tri akcenta.

Prvo:

istraživači koji su primali plate od univerziteta/instituta, moralno su, ako ne i pravno, u obavezi da dozvole svojim institucijama da njihove članke objave u repozitorijumima sa otvorenim pristupom

Drugo:

autori su vlasnici svojih dela i autorska prava i mogu i treba da zadrže, dajući časopisima samo određena prava, ili, još bolje, dozvole da objave njihove radove. Izdavači ne moraju posedovati sva autorska prava da bi objavili neki rad. Autorska prava su skup prava koja se mogu deliti između autora i izdavača.

Treće:

Iako je Otvoreni pristup časopisima u Srbiji snažno podržan (i razvijen), uočava se mnogo manje aktivnosti u razvoju institucionalnih repozitorijuma, i posebno u donošenju obavezujućih pravila o deponovanju.

U Srbiji je trenutno aktivan DOI repozitorijum, kao i repozitorijum u okviru SCIndeksa. Uvođenjem repozitorijuma institucija i autorskim deponovanjem radnih verzija članaka, mogućnosti otvorenog pristupa bi se uvećale, a korist bila vidljivija. Poželjno je, svakako, da bar institucionalni repozitorijumi budu ostvareni uz pridržavanje odgovarajućih bibliotečkih standarda, što bi olakšalo indeksiranje i pretraživanje podataka.

Stogodišnjica smrti Laze Kostića

SR — Sat, 06 Nov 2010 07:45:09 +0000

Dvodnevni naučni skup u SANU, 10–11. novembra 2010.

Moje saopštenje nosi naslov „Kostić dijalektičar: Novo čitanje Osnovnog načela“. Ovde prenosim skraćenu verziju saopštenja (oko 6 kartica), koju ću, uz možda još neke izmene i dopune, izložiti na skupu. Puna verzija je oko tri puta duža.

KOSTIĆ DIJALEKTIČAR – NOVO ČITANJE „OSNOVNOG NAČELA“

Baviti se danas filozofskim spisima Laze Kostića imalo bi smisla čak i ukoliko bi se to bavljenje ograničilo na sažimajući pogled na ove spise i istoriju njihovog čitanja. Ovde ću ponuditi i unekoliko drugačija razmišljanja, naime, pokušaću da Kostićeve filozofske spise posmatram pre svega filozofski, da u njima pronađem tragove epohalno određujućeg mišljenja i da ukažem na njihove verovatne veze, pa i na moguća srodstva. Filozofski relevantna Kostićeva dela su pre svega Osnova lepote u svetu, objavljena 1880. u Letopisu Matice srpske, i Osnovno načelo – kritički uvod u opštu filozofiju, takođe objavljena u Letopisu 1884, ali i Knjiga o Zmaju i delovi manjih radova o književnosti i jeziku, a u tom kontekstu se mogu posmatrati i pojedini iskazi iz Kostićevih književnih tekstova, u kojima se relativno često pronalaze različiti derivati Kostićevih osnovnih filozofskih misli. (To se odnosi, između ostalog, na dualističko shvatanje čovekovog bića, izraženo npr. rečima da je ljudsko srce „sudarište načela strašna dva“ … „među javom i med snom“, na zamisao o dijalektičkom spoju, odnosno „ukrštaju“ tih suprotnosti „gde svih vremena razlike ćute“, na ideju o tragičnom i kobnom karakteru lepote, kao i na s tim usko povezanu ideju o mogućnosti sinteze estetske i etičke sfere mišljenja i življenja.)

Kostić svuda u svetu vidi suprotnosti i njihovu borbu, a i čovekovo stvaralaštvo se, po njemu, može odrediti preko pojma suprotnosti. „Svakolika veština“, piše Kostić, „pa i pesništvo, svodi se na dve dijametralno uskosne sile, na ovaplućivanje misli i na ovamišljavanje puti; sloga tih dveju sila zove se forma, oblik.“ Do jednog od osnovnih estetičkih pojmova, pojma forme, Kostić dolazi zaobilazno, preko ideje o spoju suprotnosti. Uobičajena interpretacija Kostićeve estetike suprotnosti, zasnovana ogledom Dušana Nedeljkovića „Srpski dijalektički pankalizam u devetnaestom veku“, povezuje je sa dijalektičkom filozofijom grčkih predsokratovskih filozofa, mišljenjem Anaksagore, Empedokla, a pre svih Mračnog Heraklita. Na sve njih se Kostić izričito poziva u svojim spisima.

Na Heraklita se poziva formulišući osnovni princip u svetu kao princip jedinstva i borbe suprotnosti, princip premosti ili ukrštaja protivnih sila: „Sve biva sklapanjem rasklapa i rasklapanjem sklopa, ili skladom rasklada i raskladom sklada. Heraklit je samo slutnju svoga naroda uhvatio u ognjenu tačku, u fokus čistog ogledala svoga uma, te je u punom, savršenom iako vrlo kratkom i zbijeno izraženom načinu ostavio potonjem svetu.“ Kostićeva dijalektika nije, dakle, dijalektika klasične nemačke filozofije, koja vrhunac nalazi u Hegelovom sistemu, već jedan način mišljenja koji svoju inspiraciju, ili, bolje rečeno, jedan od izvora svoje inspiracije, stiče u tekstualno nesigurnom, a misaono raznorodnom, predanju antičke filozofije.

Mogli bismo, kako u jednom novijem radu sugeriše Damir Smiljanić, da insistiramo na tome da Kostić kao filozof nije bio filozof sistema – ne samo u tom smislu da iza sebe nije ostavio filozofski sistem iako ga je priželjkivao i barem u dva navrata zaista pokušao da ga formuliše – značilo bi to svođenje njegove nesistematičnosti na jednu manje-više biografsku, dakle ne-suštinsku, ne-filozofsku okolnost – ali da je, premda nesistematičan, po svom osnovnom misaonom sklopu, po filozofskim intencijama i po načinu na koji je nastojao da ih utemelji, Laza Kostić bio pravi metafizičar. Tom pitanju bi trebalo da posvetimo dodatnu pažnju.

Ono karakteristično metafizičko u Kostićevom filozofskom karakteru vidimo, u prvom redu, u težnji da se otkrije i formuliše jedan osnovni princip sveta, odnosno osnovni princip lepote. Mnogostrukost pojavnog u svetu trebalo bi, po toj zamisli, da bude moguće svesti na jedno načelo, na jedan princip. Taj princip je shvaćen kao princip formalne prirode. On se ne sastoji ni u kakvom supstratu, ni u kakvoj supstanciji (kao što su to bili npr. kod predsokratovaca različiti elementi, često metaforički predstavljeni, ili, još i kod Dekarta, na početku novog veka, res cogitans i res extensa, misaona i protežna supstancija), već u relaciji, u odnosu u kojem se ono što postoji, u svom najopštijem vidu, uopšte može naći.

To osnovno načelo, osnovni formalni odnos, Kostić određuje kao ukrštaj. Ukrštaj treba razumeti u vrlo širokom smislu. Tim pojmom Kostić pokriva svaki odnos sila, njihovog susretanja, združivanja ili sukobljavanja.

Ukrštaj se, po Kostiću, pojavljuje u dva glavna vida: u vidu simetrije i u vidu harmonije. „Simetrija je združenje, sastav protivnosti dva dela, upravo dve polovine jedne celine, ili dva ili više predmeta koji se nalaze jedan prema drugom, u prostoru, a i u vremenu.“ … „Harmonija je sasvim osobita pojava osnovnog načela ukrštaja ili, ukrštaj u određenom centripetalnom vidu, sklopljen krst.“ … „To nam dokazuje da harmonija nije ništa drugo do izvrnuta, ili bolje sklopljena simetrija; i obrnuto: simetrija je izvrnuta, ili bolje rasklopljena harmonija. Taj odnos se može prikazati ovako:

Simetrija	Harmonija
><	»

Prema tome, simetrija i harmonija nisu ništa drugo do dopuna, kontrolna jedna drugoj. Veza je između njih najprisnija uzajamnica. Harmonija je sinteza simetrije. Simetrija je analiza harmonije.“

Simetrija se, po Kostiću, ne može svesti na jednostavnu geometrijsku proporciju, već je njena suština dinamičke prirode: „Dve simetrijske polovine ne samo da nisu istovetne, one su … složne zavađenice.“ Isto tako dinamički shvaćen je i pojam harmonije. Za taj grčki izraz Kostić koristi srpsku reč „žljeb“: „Žljeb je najplastičnija ostvara načela ukrštaja, najočevidnija pojava borbe u snazi i sloge u borbi…“ Primer koji Kostić daje za načelo žljeba – primer veze kostiju u zglobu, vodi nas sledećem zapažanju o njegovom filozofskom karakteru.

Iza ideje o mogućnosti pronalaženja osnovnog načela ne stoji samo ogromna ambicija metafizičke misaone apstrakcije, već i jedno sasvim moderno, Kostiću savremeno poverenje u uspeh empirijske nauke. Kostić metafizičar tako je „užljebljen“ s Kostićem pozitivistom. On se bezbroj puta poziva na savremena naučna otkrića iz fizike, hemije, fiziologije, ilustruje svoje misli primerima iz prirodnonaučnih istraživanja, a Spensera i Darvina pominje jednako često, ako ne i češće, kao i stare grčke filozofe. Pozitivistička crta u Kostićevoj nesistematskoj filozofiji u potpunosti je u skladu sa duhom njegove epohe; mogli bismo čak da kažemo kako je tim aspektom Kostić, u širim evropskim razmerama, bio mnogo savremeniji no svojom dijalektikom. Savremeniji, međutim, ne znači originalniji; naprotiv, ovde se Kostić pokazuje ponet uobičajenim idejama koje kruže evropskom intelektualnom pozornicom tokom druge polovine devetnaestog veka. Dobro obrazovan i obavešten, Kostić je bio u stanju ne samo da te ideje prepozna, već i da ih usvoji i preradi u skladu sa svojom metafizičkom ambicijom.

Ni ta veza nije neobičan niti usamljen slučaj istorije evropskog mišljenja. Jedan veliki evropski filozof, Kostićev savremenik, takođe je ostvarivao plodan spoj metafizike inspirisane antičkom filozofijom i duha pozitivne nauke. Reč je o Fridrihu Ničeu i njegovoj misli o večnom vraćanju istog. Sa jedne strane ta misao je očigledno inspirisana cikličkim predstavama stoika o velikoj godini i svetskom požaru, a sa druge strane, argumentaciju za tu misao Niče često traži u otkrićima devetnaestovekovne fizike i astronomije. Napomenimo i sledeće: Kostić je znao za Ničea i navodio ga je, ali u kontekstu kritike kulture i morala, a ne problema osnovnog načela.

U još jednom pogledu postoji srodnost između Ničea i Kostića, srodnost u kojoj takođe najverovatnije ne smemo da tražimo vezu bližu od odjeka duha vremena, i koja se tiče istaknutog značaja estetske sfere u poimanju sveta i čoveka. Za Ničea, svet je bio opravdan jedino još kao estetski fenomen, a za Kostića, čitav evolucioni razvoj života rukovodi se jednim prevashodno estetičkim zahtevom – neprekidnom borbom za ostvarenjem što veće harmonije.

Izvori ovih dveju srodnih ideja verovatno su takođe srodni. Ovim idejama Niče i Kostić nastoje da reše srodne probleme koje im nameće duh vremena. Koje probleme? U najkraćem rečeno, probleme mogućnosti ponovnog uspostavljanja celine čoveka i sveta. Moderna epoha je sfere logičkog, etičkog i estetskog učinila autonomnim, a vrednosti istinitog, dobrog i lepog izolovala jedne od drugih. Svest o tome da negde treba da se potraži mesto jedinstva tih vrednosti nije napuštala moderne filozofe, ali oni to mesto više nisu mogli da zamišljaju kao summum bonum teoloških spekulacija. To mesto je od sada moralo da se traži u domenu ovosvetskih odnosa. Fridrih Niče i Laza Kostić traže ga u području lepog.

Zbog povlašćenog značaja koji pripisuje lepoti i lepom, Dušan Nedeljković je filozofsku orijentaciju Laze Kostića nazvao „dijalektičkim pankalizmom“, i to određenje je široko prihvaćeno. Usvaja ga većina komentatora i tumača Kostićevih filozofskih spisa, od Anice Savić-Rebac, preko Predraga Vukadinovića i Jovana Hristića, do tumača našeg vremena, među koje spadaju Damir Smiljanić i Dragan Prole. Iz tih gotovo unisonih ocena izdvaja se jedino glas komparatiste Miodraga Radovića. On umesto Nedeljkovićeve formulacije kojom bi se okarakterisala celina Kostićevog filozofskog mišljenja predlaže alternativnu formulaciju „tragička kalokagatija“. Ovaj izraz, koji težište ponovo prebacuje iz privremeno povlašćene sfere estetskog u antički shvaćeno jedinstvo vrednosti lepog i dobrog, upotrebio je i sam Laza Kostić u tekstu predavanja „O lepim ženama u životu i pesmi“, održanom 16. decembra 1871. u Matici srpskoj. A u tekstu Osnove lepote u svetu, pronaći ćemo i sledeće rečenice: „Tu se, dakle, prvi put promalja jedna pojava koja se tek potpuno razvija u čoveka, te provlačeći se kroz ceo život čovečji, dospeva do svoga vrška u vrhuncu pesničkog i umetničkog sveta, u tragediji, gde se zove tragična jezgra, tragični momenat. Lepota je kobna. Velika lepota, ni muška ni ženska, skoro nikad ne prolazi dobro.“ Grčki bogovi, podsetimo se, bili su ljubomorni na sreću i lepotu smrtnika, i bili uvek spremni da im se osvete za to, kako su smatrali, nezasluženo dobro. No tako je i zlo koje su ljudi podnosili, bivalo neskrivljeno – a upravo u tome leži suština tragedije.

Dijalektički pankalizam i tragička kalokagatija, metafizička ambicija i pozitivističko poverenje u prirodnu nauku, oblikuju osnovne crte filozofske misli Laze Kostića. Kada danas vrednujemo tu misao, imajući u vidu i njen nedovršeni, fragmentarni karakter, i njenu užljebljenost u duh epohe, potrebno je da budemo oprezni i skromni u ocenama. Ta misao ne rešava probleme našeg vremena. Ali ona nije ni puki eksponat na prašnjavim policama filozofske antikvarnice, već svedočanstvo o stepenu jedinstva za koji je misao jednog velikog srpskog pisca uspela da se izbori i da time postane činilac naše filozofske tradicije. A to nije ni tako malo kao što možda na prvi pogled izgleda onome ko bi svuda želeo da nađe izraze originalnosti i novuma.

Stapanje horizonata

SR — Sat, 25 Sep 2010 04:23:38 +0000

Pod tim naslovom, knjižica od stotinjak strana u izdanju beogradske „Altere“.

U podnaslovu — Pesništvo i interpretacija pesništva u filozofskoj hermeneutici.

Laza Kostić i vukovska tradicija

SR — Sun, 19 Sep 2010 08:56:04 +0000

Pod tim naslovom, razgovor u petak, 17. septembra u Tršiću, u okviru ovogodišnjeg Vukovog sabora. Razgovor je vodio Vojislav Karanović, a učestvovali su Dragan Bošković, Aleksandar Milanović, Marjan Čakarević, Saša Radojčić i Tomislav Marinković. Iz publike je doprinos davao Miodrag Maticki.

Za razliku od uobičajenih okruglih stolova, stručnih razgovora, simpozijuma i naučnih konferencija, na kojima svako pročita svoj referat i razlaz, ovde se stvarno razgovaralo, a pripremljena saopštenja bila su samo okvir, ili povod za diskusiju.

Moj prilog bavio se Kostićevom estetikom, izloženom pre svega u spisima „Osnove lepote u svetu“ (1880), „Osnovno načelo“ (1884) i „Knjiga o Zmaju“ (1902).

Pesničke vertikale Ljubomira Simovića

SR — Sun, 11 Apr 2010 09:52:43 +0000

Skoro čitave prošle nedelje na istoimenom skupu u Trebinju, u organizaciji Instituta za književnost i umetnost, Učiteljskog fakulteta u Beogradu i Skupštine opštine Trebinje. Dvadesetak učesnika, nekoliko odličnih i dva-tri provokativna (mislim, naučno provokativna) saopštenja, uzorna organizacija, sve u svemu, više nego dobar ukupni bilans.

Moje saopštenje („Druga tradicija: Simovićeve Istočnice“) išlo je pravcem određenja različitosti (drugosti) tradicijskih sklopova aktiviranih u Simovićevoj zbirci koja je 1983. podstakla jedan od poslednjih većih kulturno-ideoloških sporova u Srbiji. Bilo je to u vreme kada se dotle neprikosnovena vlast Saveza komunista svakodnevno krnjila, i polemika oko „Istočnica“ je imala pre svega taj ideološki aspekat — pesnik je zagovarao univerzalne humanističke vrednosti i u njihovom znaku zahtevao nacionalno izmirenje.

Teza koju sam pokušao da obrazložim glasila bi, u najkraćem, da je ideološka drugost ove zbirke od manjeg značaja od drugosti uspostavljene na kulturno-antropološkom nivou. Naspram epsko-istorijskog muškog principa koji manje-više dominira srpskom kulturom, u „Istočnicama“ Simović afirmiše mitsko-aistorijski ženski princip. On time afirmiše čitavu jednu alternativnu, „drugu“ tradiciju.