Saša Radojčić » Kultura

Zašto naša deca ne čitaju knjige?

SR — Wed, 01 Dec 2010 06:42:55 +0000

Na ovo pitanje prikupilo se već deset odgovora u „Politikinoj“ rubrici „Šta da se radi“. Za sada poslednji prilog je iz pera jezikoslovca Veljka Brborića. Vredi pročitati sva mišljenja, čak i preleteti preko komentara čitalaca.

Ne čita se jer nije doba čitanja. Nisu deca kriva.

Mojih top 10

SR — Sun, 29 Aug 2010 06:17:45 +0000

Poslednjih dana se u književnoj i kulturnoj javnosti govori o izboru autora čije će se knjige prevoditi na nemački u okviru priprema nastupa Srbije na Lajpciškom sajmu knjiga 2011, gde će naša zemlja biti počasni gost. Pozvano je tridesetak kritičara da daju svoje predloge najboljih knjiga u prvoj deceniji XXI veka, i na osnovu njihovih glasova formira se lista autora reprezentativnih za sadašnji trenutak srpske književnosti.

Pošto sam se našao u tom kritičarskom kolu, ovde prenosim svoju top-listu. U njoj je najmanje romana i uopšte proze, a najviše poezije — ne zato što sam sektaški naklonjen pesništvu (a jesam), nego pre svega zato što je u našoj književnosti poslednjih 15–20 godina poezija znatno kvalitetnija i vitalnija od proze. U listu sam uvrstio i tri knjige iz esejistike, žanra koji je uvek autsajder u takmičenjima za „najčitanija“ dela, ali dugoročno pruža najbolju dijagnozu estetskih mogućnosti jednog vremena.

Da ne dužim — mojih top 10:

Esejistika:

Borislav Radović, O pesnicima i o poeziji (2001)
Jovan Hristić, Terasa na dva mora (2002)
Dragan Stojanović, Lepa bića Ive Andrića (2003)

Poezija:

Novica Tadić, Okrilje (2001)
Duško Novaković, Smetenjakov crtež (2002)
Vojislav Karanović, Svetlost u naletu (2003)
Radmila Lazić, Doroti Parker bluz (2003)
Milan Đorđević, Radost (2008)
Živorad Nedeljković, Ovaj svet (2009)

Proza:

Vladimir Tasić, Kiša i hartija (2004)

Esejistika:

Borislav Radović, O pesnicima i o poeziji (2001)

Jovan Hristić, Terasa na dva mora (2002)

Dragan Stojanović, Lepa bića Ive Andrića (2003)

Poezija:

Novica Tadić, Okrilje (2001)

Duško Novaković, Smetenjakov crtež (2002)

Vojislav Karanović, Svetlost u naletu (2003)

Radmila Lazić, Doroti Parker bluz (2003)

Milan Đorđević, Radost (2008)

Živorad Nedeljković, Ovaj svet (2009)

Proza:

Vladimir Tasić, Kiša i hartija (2004)

Šta je vredno znati?

SR — Sun, 28 Mar 2010 07:28:04 +0000

Informacije nikada ranije nisu bile dostupnije nego danas. Ali odatle ne smemo da zaključimo da danas znamo više nego ikada ranije.

Čak bi se moglo argumentisati u prilog tezi da kvalitet znanja opada sa porastom dostupnih informacija, pošto je resurs potreban za obradu tih informacija — vreme — ograničen resurs. (Kad kažem obradu, ne mislim na korišćenje računara, već čovekovog mozga.)

Jer, prvo, da bi informacija postala znanje, ona se mora preraditi i dovesti u sklad (ili u sukob!) sa celinom onoga što se već zna. To postaje sve teže, a sve veća područja znanja postaju isključivi posed usko specijalizovanih grupa stručnjaka (zajednica eksperata).

Drugo, informacije često upućuju na trenutna stanja procesa koji se menjaju. Usvajajući neku informaciju mi saznajemo jedno već prošlo stanje nekog procesa, a ne njegovo sadašnje stanje. Nije dovoljno imati pristup informacijama, već uvek aktuelnim informacijama.

Treće, i samo znanje (ili, bolje: „znanje“) koje nije moguće dovesti u vezu sa celinom životnih odnosa pojedinca i/ili njegove grupe, ostaje prividno, suvoparno znanje. Nije dovoljno samo da znamo, već i da znamo šta je vredno znati.

Primera ima bezbroj, a evo jednog kojim zabavljam svoje studente. U starijim enciklopedijama i udžbenicima može se naći podatak da je Belgija među najznačajnijim proizvođačima uglja u Evropi. Međutim, poslednji rudnik uglja u ovoj zemlji zatvoren je 1992. Danas je najveći evropski proizvođač uglja Poljska. Koje još informacije u vezi sa tim su nam potrebne, sem ako nismo geolog ili trgovac ugljem? Obim godišnje proizvodnje? Struktura proizvodnje? — Potrebnije od toga jeste da znamo da je proizvodnja uglja činilac koji pospešuje industrijsku proizvodnju, ali i to da industrijska proizvodnja u današnjem svetu nije više jedini, a verovatno ni glavni, činilac razvoja.

ctrl+C/ctrl+V

SR — Sun, 21 Mar 2010 16:37:09 +0000

Živimo u doba kopiranja. Umnožavanje i reprodukovanje sadržaja u tekstualnom, grafičkom, zvučnom ili video obliku danas je dostupno svima. Nikakvo posebno znanje za to nije potrebno, niti skupa oprema. Samo jedna kratka, lako pamtljiva sekvenca: ctrl+C/ctrl+V.

Neodoljiva lakoća kopiranja stavlja nas pred dilemu u mnogim konkretnim, svakodnevnim situacijama. Napraviti (napisati, nacrtati, snimiti…) ili odnekud uzeti gotovo? Domoroci copy/paste kulture se lako odlučuju, čak i ne primećuju da je pred njih stavljen nekakav izbor. Oni kopiraju, njihovi prsti su naviknuti na ctrl+C/ctrl+V. Nasuprot njima, migranti iz primitivnijih kultura koje su držale do pojma autorstva moraju da traže opravdanje: — Oh, pa to će mi uštedeti vreme, olakšati posao, brže ću stići do cilja… Ovo je ionako samo radna verzija, samo za sutrašnji sastanak, samo za blog, samo za seminarski rad…

Ova opravdanja liče na pesmu sajber-sirena koju pevamo sami sebi, na zavođenje sajber-Mefista na koje unapred pristajemo. Nešto što je tako lako mora biti nedužno: ctrl+C/ctrl+V.

U stvari, praksa copy/paste kulture zahteva preispitivanje, ako ne i redefinisanje, mnogih važnih pojmova. Nisu dovedeni u pitanje samo odnosi originala i kopije, autorskog dela i plagijata, već i još temeljniji odnosi i pojmovi. Na primer, i sam pojam znanja, ili pojam stvaralaštva, ili pojam umetničkog ili naučnog dela.

Srpska književna blogosfera

SR — Mon, 24 Aug 2009 07:06:52 +0000

Tekst pisan za temat časopisa „Kultura“. Ovde prenosim širi rezime:

Reč „blog“ je stara deset godina. Termin „weblog“ u značenju mrežnog dnevnika pojavio se 1997, a dve godine kasnije skraćen je u „we blog“. Razlika između „klasične“ forme dnevnika i bloga ogleda se u drugačijem toku recepcije, kao i u hipertekstualnom karakteru bloga. Za razliku od klasičnog dnevnika, zapisi na blogu čitaju se obrnutim hronološkim redosledom i povezani su interno i eksterno sa drugim digitalnim dokumentima. Blog se ukazuje kao ventil za izražavanje onog ličnog u doba kojim dominira masovno i sistemsko, onog nesputanog u okruženju koje je podvrgnuto strogoj regulaciji, i onog trenutnog i autentičnog glasa jedne individualnosti upućene drugima, u uslovima sve snažnije i sve suptilnije medijske manipulacije. U ostvarivanju potencijala bloga kao nove književne i komunikacijske forme, zapaža se stalna ambivalencija – između individualnog i privatnog, slobodnog i anarhičnog i komunikativnog i površnog.

Srpska književna blogosfera razmatra se s obzirom na aspekte kreiranja i prenošenja informacija, ostvarivanja komunikacije, digitalnog (samo)izdavaštva i mogućeg doprinosa novim praksama pisanja i čitanja.

Kao oblici bloga usmereni na informisanje navode se promotivni blogovi pisaca, izdavačkih kuća, književnih društava i manifestacija. Poseban tip predstavljaju blogovi koji redistribuiraju informacije o književnosti objavljene u drugim medijima.

Blogovi koji nastoje da uspostave komunikaciju između pisaca ili pisaca i čitalaca, često ne uspevaju da ostvare zadovoljavajući kvalitet komunikacije, i samo u veoma retkim slučajevima uspevaju da oko sebe izgrade virtuelne književne zajednice.

Najveći izazov zatečenim formama književnog života predstavljaju blogovi koje pisci koriste radi samostalnog objavljivanja svojih tekstova. Digitalni samizdat predstavlja izazov za koji izdavačka industrija još nije našla odgovarajući poslovni model. Pored autorskog bloga, kao poseban oblik može se pomenuti blog sa antologičarskim ambicijama.

Najspornije je pitanje doprinosa blogosfere iskustvima pisanja i čitanja. Proširuje li blog stvaralačke mogućnosti književnosti? Menja li način na koji čitamo književna dela? Može li blog, izvorno lični dnevnik, da prekorači sopstvene granice i ostvari šire potencijale medija?

Virtuelna biblioteka (2)

SR — Mon, 16 Mar 2009 11:24:38 +0000

Sabiram razgovor na temu iz naslova, na 15. međunarodnom salonu knjiga u Novom Sadu. Razgovor je vodila Vladislava Gordić-Petković a učestvovali smo i Mirjana Đurđević i ja. Pokrenuto je više tema, ali čini mi se da bi najvažnije bile, prvo, ima li e-izdavaštvo u našoj zemlji realne izglede, u uslovima kada izdavači ne mogu da smisle poslovni model koji bi e-izdanja učinio ekonomski opravdanim, i drugo, šta i kako digitalizovati iz ovdašnjih bibliotečkih fondova.

Uz drugo pitanje, ponoviću odgovor — sve, s tim što bi redosled trebalo da bude, po mom mišljenju, sledeći: prvo, kapitalno blago starih i retkih knjiga od značaja za nacionalnu kulturu; zatim, naučna periodika; zatim arhivska građa, rukopisi, prva izdanja itd. Digitalizovanje treba započeti onim što sa jedne strane valja zaštititi i trajno sačuvati, a sa druge dati istraživačima na uvid. Posebno kada je reč o digitalizaciji arhivske građe (ili mikro-projekata tipa časopis taj-i-ta, pisac taj-i-taj), deo poslova mogu da preuzmu i regionalne biblioteke ili ad-hoc formirani timovi.

Ali uz prvo pitanje, imam utisak da među akterima relacije autor-izdavač-čitalac postoji nesklad interesa. Čitalac bi da dobije izdanje na što komforniji način (optimalno — besplatno). Autor, u uslovima kada ionako za svoja dela dobija smešno ili uvredljivo male naknade, možda ima veći interes da bude čitan, nego da se njegova dela prodaju. Izdavač je u sendviču u kojem mora da vodi računa i o interesima čitaoca i autora, ali i o svom interesu.

Nastavljam razmišljanje. Možda bi model nekog na internetu zasnovanog servisa koji bi distribuirao knjige (i uopšte tekstove) u elektronskom formatu uz minimalnu naknadu, najviše odgovarao čitaocu i autoru. Takve stvari već postoje, a neke od njih lično koristim (i plaćam). A našao bi mesta u tom modelu i izdavač.

Podrška prevođenju

SR — Wed, 09 Jul 2008 15:47:34 +0000

Nedavno je većina dnevnih novina donela izveštaj sa konferencije za štampu Ministarstva kulture Srbije posvećene rezultatima konkursa za podršku prevođenju dela srpske književnosti. Konkurs i Odluku o dodeli sredstava za projekte po ovom konkursu možete pronaći ovde.

Ono što svakoga ko se u ovoj zemlji bavi književnošću verovatno raduje, jeste detalj da je Ministartsvo uz ovaj konkurs dopisalo „Trajni PR Srbije“. Za trajni PR se, istina, moglo dodeliti i više od 60 hiljada eura, ali dobro, svaki početak je težak. Zanimljiv je spisak zemalja i jezika, kao i dela čije prevođenje će biti podržano. Srbija neće podržati nijedan prevod na engleski jezik. Da li je neki izdavač iz anglofonskih zemalja konkurisao, u odluci ne piše. Biće podržan samo jedan prevod na slovenački, nijedan na makedonski, što je neobično, jer znamo da se u ovim dvema državama još uvek relativno često objavljuju prevodi srpske književnosti. Mađarski, poljski, bugarski, nemački, italijanski, francuski, ukrajinski, ruski, španski i grčki (poslednja tri jezika sa po jednim prevedenim delom) — to su jezici na kojima će se pojavljivati dela srpskih književnika.

Među piscima dominiraju savremeni autori, i to je takođe dobro. „Klasika“ je zastupljena samo sa Nušićem i Crnjanskim, osim ako u tu kategoriju ne svrstamo i Stevana Raičkovića. Najviše je romana, tu i tamo se provuku pripovetke ili drame, poezije skoro da nema (pomenuti Raičković i Zlatko Krasni, čije prevođenje na nemački jezik verovatno može da se razume pre kao izraz priznanja i zahvalnosti za njegov višedecenijski istrajan rad na prevođenju nemačke književnosti, nego kao potvrda kvaliteta poezije koju piše). To je odraz interesovanja izdavačkih kuća (pa verovatno i čitalaca), i ne razlikuje se od onoga koji vlada u Srbiji.

Možda je zanimljivo i to da će, pojedinačno gledano, Ministarstvo kulture najviše sredstava izdvojiti za francuski prevod triju drama Milene Marković (3.500) a najmanje za prevod erotskih priča Milorada Pavića na ukrajinski (200).