A kako to konkretno izgleda, pokazaću na jednom primeru objavljenom jesenas.

Novica [...]]]> Pod tim naslovom, već nekoliko meseci za „Književni magazin“ pišem kratke interpretacije poezije (zaista kratke: 20–30 redaka). Rubrika ima stalno mesto na pretposlednjoj strani Magazina. Ko zna, ako urednik i ja izdržimo još godinu-dve, od toga bi mogla da ispadne sasvim pristojna knjižica.

A kako to konkretno izgleda, pokazaću na jednom primeru objavljenom jesenas.

Novica Tadić

Novica Tadić
PRIZIVANJE NOĆI 1

U gradu u velikom vražjem ždrelu
Gde umirem na sva usta
Rugoba poslednja, izobličenje
Svih izobličenja ja sam

O brate moj od tuđe majke
Javlja se evo Ognjena Kokoš
Na ravnom krovu gore ispod sitnog sita
Poslednja jagoda uzreva

Kroz predvečernju izmaglicu, čađ, dim i viku
Stođavo jedan ćereta
Na vitke barske stolice
Barske ptice sleću

Kako bi me minuli predvečernji krici
Kako bi me minuli
O dođi već bliska noći
Od čiste vode što si strašnija

Grad je karakteristični ambijent u kojem se razvija govor modernog pesnika. Grad više nije mesto čežnje za civilizacijom, samo željeni ili zahtevani – već urbanitet koji se živi, u svim vidovima, uključujući i one mračne, iskrivljene, užasne. U srpskom pesništvu niko se nije tako duboko i tako bolno spustio u ponore grada kao što je to učinio Novica Tadić; i niko nije tako bespoštedno izjednačio spoljašnji s unutrašnjim ponorom, sa bezdanom sopstvene duše.

Donji svet je naopak i izopačen, luda slika u krivom ogledalu, a takvi su i njegovi stanovnici, demonski likovi sa imenom (Ognjena Kokoš) ili bezimeni. Onaj čiji glas govori o gradu-paklu, i sebe vidi iskrivljenog i beskonačno udaljenog od svojih boljih mogućnosti: „Rugoba poslednja, izobličenje / Svih izobličenja“. Ali gde je izobličenje, mora biti i pravog lika. Gde je ponor, mora biti i onog beskraja koji vodi u drugom smeru.

Taj pravi lik i taj drugi smer u poeziji Novice Tadića pojaviće se, izričito, tek mnogo kasnije. U njegovim ranim pesmama, na dnevnom redu su bile slike bezrazložnog zla i podjednako bezrazložne patnje. Nebo je premreženo dimom i kricima. Otpor ili puka mogućnost boljeg jedva da su nagovešteni: „Poslednja jagoda uzreva“. To što je „poslednja“, dodaje slici jednu užasavajuću crtu. Ne pomažu tu ni ispadi pesničkog humora, u slici barskih ptica koje sleću na barske stolice. Strašna je čak i „čista voda“, još strašnija nekada spasonosna noć. Naspram grada-pakla ne sjaji nikakva predurbana idila.

Zaista mračna pesma. Ali u poeziji je često od rečenog važnije ono što nije rečeno, a što se uz rečeno takoreći mora domisliti. Ovde je ostao neizrečen onaj drugi beskraj, koji, zarobljeni u paklovima oko sebe i u sebi, možda nikada nećemo ni okrznuti. Baš zato je užas o kome peva Tadić ponorniji i bolniji. To sam užas peva.

Danas je, čini mi se, često obrnuto. [...]]]> Na jednom mestu, kritikujući filološke običaje svoga vremena, Niče kaže „Filolog čita reči, a mi moderni samo još misli.“ To je sigurno bila odgovarajuća reakcija na preciznu, ali praznu „kritiku teksta“ koja, iako dragocena radi utvrđivanja stvarnog lika teksta, nije doprinosila, niti želela da doprinosi, razumevanju njegovog smisla.

Danas je, čini mi se, često obrnuto. Čitaju se misli; utoliko gore po tekst ako za te misli ne daje dovoljno povoda.

Biće to lajtmotiv mog priloga za jedan razgovor o Branku Miljkoviću, koji će uskoro biti priređen povodom pola veka od pesnikove smrti. Radni naslov priloga (a verovatno ću ga menjati i precizirati) je „Miljković i filozofija“, a zadatak mu je da utvrdi, bar na ilustrativnom nivou, tekstualnu osnovu za opšte mesto govora o poeziji Branka Miljkovića kao filozofičnoj.

Ta poezija jeste u velikoj meri oslonjena na filozofski tekst kao povod, kao inicijalni motiv, kao stav koji se potvrđuje ili osporava, ali je zanimljivo da se kritika uglavnoj nije mnogo trudila oko analize stvarnih veza između pesničkog (Miljkovićevog) i filozofskog teksta. Postoji zbornik o Miljkovićevoj poetici, i unutar zbornika dragocen tekst N. Petkovića o Miljkovićevim filozofemama/poetemama, postoji ogled D. Žunića o Miljkovićevoj estetici, i ovde-onde rasute pojedinačne primedbe.

Mislim da je to zato što su se isuviše čitale misli, a nedovoljno tekst. Miljkovićeva poezija jeste filozofična; ali u čemu se konkretno manifestuje ta filozofičnost?

Moje saopštenje nosi naslov „Kostić dijalektičar: Novo čitanje Osnovnog načela“. Ovde prenosim skraćenu verziju saopštenja (oko 6 kartica), koju ću, uz možda još neke izmene i dopune, izložiti na skupu. Puna verzija je oko tri puta duža.

KOSTIĆ DIJALEKTIČAR – NOVO ČITANJE „OSNOVNOG NAČELA“

Baviti [...]]]> Dvodnevni naučni skup u SANU, 10–11. novembra 2010.

Moje saopštenje nosi naslov „Kostić dijalektičar: Novo čitanje Osnovnog načela“. Ovde prenosim skraćenu verziju saopštenja (oko 6 kartica), koju ću, uz možda još neke izmene i dopune, izložiti na skupu. Puna verzija je oko tri puta duža.

KOSTIĆ DIJALEKTIČAR – NOVO ČITANJE „OSNOVNOG NAČELA“

Baviti se danas filozofskim spisima Laze Kostića imalo bi smisla čak i ukoliko bi se to bavljenje ograničilo na sažimajući pogled na ove spise i istoriju njihovog čitanja. Ovde ću ponuditi i unekoliko drugačija razmišljanja, naime, pokušaću da Kostićeve filozofske spise posmatram pre svega filozofski, da u njima pronađem tragove epohalno određujućeg mišljenja i da ukažem na njihove verovatne veze, pa i na moguća srodstva. Filozofski relevantna Kostićeva dela su pre svega Osnova lepote u svetu, objavljena 1880. u Letopisu Matice srpske, i Osnovno načelo – kritički uvod u opštu filozofiju, takođe objavljena u Letopisu 1884, ali i Knjiga o Zmaju i delovi manjih radova o književnosti i jeziku, a u tom kontekstu se mogu posmatrati i pojedini iskazi iz Kostićevih književnih tekstova, u kojima se relativno često pronalaze različiti derivati Kostićevih osnovnih filozofskih misli. (To se odnosi, između ostalog, na dualističko shvatanje čovekovog bića, izraženo npr. rečima da je ljudsko srce „sudarište načela strašna dva“ … „među javom i med snom“, na zamisao o dijalektičkom spoju, odnosno „ukrštaju“ tih suprotnosti „gde svih vremena razlike ćute“, na ideju o tragičnom i kobnom karakteru lepote, kao i na s tim usko povezanu ideju o mogućnosti sinteze estetske i etičke sfere mišljenja i življenja.)

Kostić svuda u svetu vidi suprotnosti i njihovu borbu, a i čovekovo stvaralaštvo se, po njemu, može odrediti preko pojma suprotnosti. „Svakolika veština“, piše Kostić, „pa i pesništvo, svodi se na dve dijametralno uskosne sile, na ovaplućivanje misli i na ovamišljavanje puti; sloga tih dveju sila zove se forma, oblik.“ Do jednog od osnovnih estetičkih pojmova, pojma forme, Kostić dolazi zaobilazno, preko ideje o spoju suprotnosti. Uobičajena interpretacija Kostićeve estetike suprotnosti, zasnovana ogledom Dušana Nedeljkovića „Srpski dijalektički pankalizam u devetnaestom veku“, povezuje je sa dijalektičkom filozofijom grčkih predsokratovskih filozofa, mišljenjem Anaksagore, Empedokla, a pre svih Mračnog Heraklita. Na sve njih se Kostić izričito poziva u svojim spisima.

Na Heraklita se poziva formulišući osnovni princip u svetu kao princip jedinstva i borbe suprotnosti, princip premosti ili ukrštaja protivnih sila: „Sve biva sklapanjem rasklapa i rasklapanjem sklopa, ili skladom rasklada i raskladom sklada. Heraklit je samo slutnju svoga naroda uhvatio u ognjenu tačku, u fokus čistog ogledala svoga uma, te je u punom, savršenom iako vrlo kratkom i zbijeno izraženom načinu ostavio potonjem svetu.“ Kostićeva dijalektika nije, dakle, dijalektika klasične nemačke filozofije, koja vrhunac nalazi u Hegelovom sistemu, već jedan način mišljenja koji svoju inspiraciju, ili, bolje rečeno, jedan od izvora svoje inspiracije, stiče u tekstualno nesigurnom, a misaono raznorodnom, predanju antičke filozofije.

Mogli bismo, kako u jednom novijem radu sugeriše Damir Smiljanić, da insistiramo na tome da Kostić kao filozof nije bio filozof sistema – ne samo u tom smislu da iza sebe nije ostavio filozofski sistem iako ga je priželjkivao i barem u dva navrata zaista pokušao da ga formuliše – značilo bi to svođenje njegove nesistematičnosti na jednu manje-više biografsku, dakle ne-suštinsku, ne-filozofsku okolnost – ali da je, premda nesistematičan, po svom osnovnom misaonom sklopu, po filozofskim intencijama i po načinu na koji je nastojao da ih utemelji, Laza Kostić bio pravi metafizičar. Tom pitanju bi trebalo da posvetimo dodatnu pažnju.

Ono karakteristično metafizičko u Kostićevom filozofskom karakteru vidimo, u prvom redu, u težnji da se otkrije i formuliše jedan osnovni princip sveta, odnosno osnovni princip lepote. Mnogostrukost pojavnog u svetu trebalo bi, po toj zamisli, da bude moguće svesti na jedno načelo, na jedan princip. Taj princip je shvaćen kao princip formalne prirode. On se ne sastoji ni u kakvom supstratu, ni u kakvoj supstanciji (kao što su to bili npr. kod predsokratovaca različiti elementi, često metaforički predstavljeni, ili, još i kod Dekarta, na početku novog veka, res cogitans i res extensa, misaona i protežna supstancija), već u relaciji, u odnosu u kojem se ono što postoji, u svom najopštijem vidu, uopšte može naći.

To osnovno načelo, osnovni formalni odnos, Kostić određuje kao ukrštaj. Ukrštaj treba razumeti u vrlo širokom smislu. Tim pojmom Kostić pokriva svaki odnos sila, njihovog susretanja, združivanja ili sukobljavanja.

Ukrštaj se, po Kostiću, pojavljuje u dva glavna vida: u vidu simetrije i u vidu harmonije. „Simetrija je združenje, sastav protivnosti dva dela, upravo dve polovine jedne celine, ili dva ili više predmeta koji se nalaze jedan prema drugom, u prostoru, a i u vremenu.“ … „Harmonija je sasvim osobita pojava osnovnog načela ukrštaja ili, ukrštaj u određenom centripetalnom vidu, sklopljen krst.“ … „To nam dokazuje da harmonija nije ništa drugo do izvrnuta, ili bolje sklopljena simetrija; i obrnuto: simetrija je izvrnuta, ili bolje rasklopljena harmonija. Taj odnos se može prikazati ovako:

Prema tome, simetrija i harmonija nisu ništa drugo do dopuna, kontrolna jedna drugoj. Veza je između njih najprisnija uzajamnica. Harmonija je sinteza simetrije. Simetrija je analiza harmonije.“

Simetrija se, po Kostiću, ne može svesti na jednostavnu geometrijsku  proporciju, već je njena suština dinamičke prirode: „Dve simetrijske polovine ne samo da nisu istovetne, one su … složne zavađenice.“ Isto tako dinamički shvaćen je i pojam harmonije. Za taj grčki izraz Kostić koristi srpsku reč „žljeb“: „Žljeb je najplastičnija ostvara načela ukrštaja, najočevidnija pojava borbe u snazi i sloge u borbi…“ Primer koji Kostić daje za načelo žljeba – primer veze kostiju u zglobu, vodi nas sledećem zapažanju o njegovom filozofskom karakteru.

Iza ideje o mogućnosti pronalaženja osnovnog načela ne stoji samo ogromna ambicija metafizičke misaone apstrakcije, već i jedno sasvim moderno, Kostiću savremeno poverenje u uspeh empirijske nauke. Kostić metafizičar tako je „užljebljen“ s Kostićem pozitivistom. On se bezbroj puta poziva na savremena naučna otkrića iz fizike, hemije, fiziologije, ilustruje svoje misli primerima iz prirodnonaučnih istraživanja, a Spensera i Darvina pominje jednako često, ako ne i češće, kao i stare grčke filozofe. Pozitivistička crta u Kostićevoj nesistematskoj filozofiji u potpunosti je u skladu sa duhom njegove epohe; mogli bismo čak da kažemo kako je tim aspektom Kostić, u širim evropskim razmerama, bio mnogo savremeniji no svojom dijalektikom. Savremeniji, međutim, ne znači originalniji; naprotiv, ovde se Kostić pokazuje ponet uobičajenim idejama koje kruže evropskom intelektualnom pozornicom tokom druge polovine devetnaestog veka. Dobro obrazovan i obavešten, Kostić je bio u stanju ne samo da te ideje prepozna, već i da ih usvoji i preradi u skladu sa svojom metafizičkom ambicijom.

Ni ta veza nije neobičan niti usamljen slučaj istorije evropskog mišljenja. Jedan veliki evropski filozof, Kostićev savremenik, takođe je ostvarivao plodan spoj metafizike inspirisane antičkom filozofijom i duha pozitivne nauke. Reč je o Fridrihu Ničeu i njegovoj misli o večnom vraćanju istog. Sa jedne strane ta misao je očigledno inspirisana cikličkim predstavama stoika o velikoj godini i svetskom požaru, a sa druge strane, argumentaciju za tu misao Niče često traži u otkrićima devetnaestovekovne fizike i astronomije. Napomenimo i sledeće: Kostić je znao za Ničea i navodio ga je, ali u kontekstu kritike kulture i morala, a ne problema osnovnog načela.

U još jednom pogledu postoji srodnost između Ničea i Kostića, srodnost u kojoj takođe najverovatnije ne smemo da tražimo vezu bližu od odjeka duha vremena, i koja se tiče istaknutog značaja estetske sfere u poimanju sveta i čoveka. Za Ničea, svet je bio opravdan jedino još kao estetski fenomen, a za Kostića, čitav evolucioni razvoj života rukovodi se jednim prevashodno estetičkim zahtevom – neprekidnom borbom za ostvarenjem što veće harmonije.

Izvori ovih dveju srodnih ideja verovatno su takođe srodni. Ovim idejama Niče i Kostić nastoje da reše srodne probleme koje im nameće duh vremena. Koje probleme? U najkraćem rečeno, probleme mogućnosti ponovnog uspostavljanja celine čoveka i sveta. Moderna epoha je sfere logičkog, etičkog i estetskog učinila autonomnim, a vrednosti istinitog, dobrog i lepog izolovala jedne od drugih. Svest o tome da negde treba da se potraži mesto jedinstva tih vrednosti nije napuštala moderne filozofe, ali oni to mesto više nisu mogli da zamišljaju kao summum bonum teoloških spekulacija. To mesto je od sada moralo da se traži u domenu ovosvetskih odnosa. Fridrih Niče i Laza Kostić traže ga u području lepog.

Zbog povlašćenog značaja koji pripisuje lepoti i lepom, Dušan Nedeljković je filozofsku orijentaciju Laze Kostića nazvao „dijalektičkim pankalizmom“, i to određenje je široko prihvaćeno. Usvaja ga većina komentatora i tumača Kostićevih filozofskih spisa, od Anice Savić-Rebac, preko Predraga Vukadinovića i Jovana Hristića, do tumača našeg vremena, među koje spadaju Damir Smiljanić i Dragan Prole. Iz tih gotovo unisonih ocena izdvaja se jedino glas komparatiste Miodraga Radovića. On umesto Nedeljkovićeve formulacije kojom bi se okarakterisala celina Kostićevog filozofskog mišljenja predlaže alternativnu formulaciju „tragička kalokagatija“. Ovaj izraz, koji težište ponovo prebacuje iz privremeno povlašćene sfere estetskog u antički shvaćeno jedinstvo vrednosti lepog i dobrog, upotrebio je i sam Laza Kostić u tekstu predavanja „O lepim ženama u životu i pesmi“, održanom 16. decembra 1871. u Matici srpskoj. A u tekstu Osnove lepote u svetu, pronaći ćemo i sledeće rečenice: „Tu se, dakle, prvi put promalja jedna pojava koja se tek potpuno razvija u čoveka, te provlačeći se kroz ceo život čovečji, dospeva do svoga vrška u vrhuncu pesničkog i umetničkog sveta, u tragediji, gde se zove tragična jezgra, tragični momenat. Lepota je kobna. Velika lepota, ni muška ni ženska, skoro nikad ne prolazi dobro.“ Grčki bogovi, podsetimo se, bili su ljubomorni na sreću i lepotu smrtnika, i bili uvek spremni da im se osvete za to, kako su smatrali, nezasluženo dobro. No tako je i zlo koje su ljudi podnosili, bivalo neskrivljeno – a upravo u tome leži suština tragedije.

Dijalektički pankalizam i tragička kalokagatija, metafizička ambicija i pozitivističko poverenje u prirodnu nauku, oblikuju osnovne crte filozofske misli Laze Kostića. Kada danas vrednujemo tu misao, imajući u vidu i njen nedovršeni, fragmentarni karakter, i njenu užljebljenost u duh epohe, potrebno je da budemo oprezni i skromni u ocenama. Ta misao ne rešava probleme našeg vremena. Ali ona nije ni puki eksponat na prašnjavim policama filozofske antikvarnice, već svedočanstvo o stepenu jedinstva za koji je misao jednog velikog srpskog pisca uspela da se izbori i da time postane činilac naše filozofske tradicije. A to nije ni tako malo kao što možda na prvi pogled izgleda onome ko bi svuda želeo da nađe izraze originalnosti i novuma.

U podnaslovu — Pesništvo i interpretacija pesništva u filozofskoj hermeneutici.

Pod tim naslovom, razgovor u petak, 17. septembra u Tršiću, u okviru ovogodišnjeg Vukovog sabora. Razgovor je vodio Vojislav Karanović, a učestvovali su Dragan Bošković, Aleksandar Milanović, Marjan Čakarević, Saša Radojčić i Tomislav Marinković. Iz publike je doprinos davao Miodrag Maticki.

Za razliku od uobičajenih okruglih stolova, stručnih razgovora, simpozijuma i naučnih konferencija, na [...]]]>

Pod tim naslovom, razgovor u petak, 17. septembra u Tršiću, u okviru ovogodišnjeg Vukovog sabora. Razgovor je vodio Vojislav Karanović, a učestvovali su Dragan Bošković, Aleksandar Milanović, Marjan Čakarević, Saša Radojčić i Tomislav Marinković. Iz publike je doprinos davao Miodrag Maticki.

Za razliku od uobičajenih okruglih stolova, stručnih razgovora, simpozijuma i naučnih konferencija, na kojima svako pročita svoj referat i razlaz, ovde se stvarno razgovaralo, a pripremljena saopštenja bila su samo okvir, ili povod za diskusiju.

Moj prilog bavio se Kostićevom estetikom, izloženom pre svega u spisima „Osnove lepote u svetu“ (1880), „Osnovno načelo“ (1884) i „Knjiga o Zmaju“ (1902).

Članak „Eliotova koncepcija tradicije i poezija srpskog neosimbolizma“ — za zbornik radova Srpskog estetičkog društva „Uticaj estetike na umetnost“; skoro završen.

Članak „Kostić dijalektičar“ — za predstojeći naučni skup o Lazi [...]]]> Posle nekoliko meseci tokom kojih je ovaj blog  bio zanemaren, navešću samo ono na čemu sam radio, na čemu radim ili planiram da radim.

Članak „Eliotova koncepcija tradicije i poezija srpskog neosimbolizma“ — za zbornik radova Srpskog estetičkog društva „Uticaj estetike na umetnost“; skoro završen.

Članak „Kostić dijalektičar“ — za predstojeći naučni skup o Lazi Kostiću u SANU; grubi nacrt.

Članak „Prevod kao interpretacija“ — o prevodu Platonove „Države“ Branka Pavlovića; skoro završen.

Knjiga o osnovnim pojmovima filozofske hermeneutike, za sada bez naslova — većim delom završena prva verzija.

Jedna pesma od oko 25 stihova.

Nemački pesnik Gotfrid Ben, na pitanje šta znači biti srećan čovek, odgovara cinično: „Biti glup i imati posao“. [...]]]> Svaki čovek po prirodi teži sreći, govorili su grčki filozofi, među njima i Aristotel. Smisao moralne osetljivosti bi se sastojao u tome da čovek odbija da bude srećan ako se drugom čoveku ne dopušta da bude srećan.

Nemački pesnik Gotfrid Ben, na pitanje šta znači biti srećan čovek, odgovara cinično: „Biti glup i imati posao“. Benov odgovor je varijanta na ono staro „hleba i igara“. Moguće je ne samo zamisliti, nego i živeti u vremenu i društvu koje oskudeva i u hlebu i u igrama, kada ni za jedno ni za drugo ne postoje resursi. Ili, što bi rekli srpski štajkači — biću glup, samo me pusti da radim.

U čemu bi se tada ispoljavala moralna osetljivost? U obezbeđivanju posla za sve? U zaglupljivanju širokih masa? (Eto zašto su savremeni mediji usrećiteljski. Eto zašto je danas politika, na globalnom kao i lokalnom nivou, usmerena na način govora koji ljudima obećava sreću. Da bih te usrećio, moram od tebe napraviti budalu — to je otprilike lozinka novih društvenih ugovora. A ima — o tome takođe treba razmisliti — i onaj deo o kolačima.)