ResearchGate, Mendeley i Academia.edu imaju jednu zajedničku namenu — povezivanje sa osobama sa kojima delite istraživačka interesovanja — ali i niz specifičnosti, od kojih na kraju zavisi hoćete li ih i u kojoj meri koristiti. Bez obzira na to kojom naučnom oblašću se bavite, neophodno je da ste upućeni u novosti u užoj struci, a u to spadaju informacije o novim knjigama i člancima, tematskim skupovima i konferencijama, kao i o ljudima koji u toj oblasti istražuju. Naučna zajednica u Srbiji raspolaže KoBSONovim servisima, čiju vrednost zna da ceni svako ko ih je bar jednom koristio. Ali to nije sve što je potrebno, potreban je i uvid u zbivanja „u toku“ — i upravo tu je mesto za specijalizovane društvene mreže.

Mendeley — Web aplikacija

Mendeley je u osnovi alatka za upravljanje referencama, a mogućnost povezivanja sa drugim istraživačima je njena dodatna funkcija. Alatka se instalira kao i bilo koja druga desktop aplikacija, sa mogućnostima uobičajenim za ovaj tip programa, među kojima su podrška za veći broj formata bibliografskih zapisa i citatnih stilova, pretraživanje naučnih i bibliotečkih baza, kao i integrisanje sa programima za obradu teksta. Tu je i PDF čitač unutar kojeg se mogu unositi oznake i beleške. Mrežne mogućnosti, uz saradnju sa kolegama, uključuju i 1 GB prostora za čuvanje sopstvenih dokumenata i pristup Mendeleyevoj kolekciji članaka (izdavač tvrdi da ih ima više od sto miliona).

Interfejs mrežne varijante je ponešto komplikovan, i u dva-tri navrata trebalo mi je dosta vremena da uradim ono što sam želeo. Sa druge strane, desktop aplikacija je zaista izvanredna, i da odranije ne koristim Citavi, Mendeley bi verovatno bio moj izbor programa za upravljanje referencama, tim pre što je besplatan. Što se tiče vrednosti Mendeleya kao društvene mreže, čini mi se da su ograničene, a uostalom na njih ni izdavač programa nije fokusiran.

ResearchGate

ResearchGate je u potpunosti okrenut mrežnoj saradnji. Ponegde ga reklamiraju kao „Facebook za naučnike“. Pogled na početnu stranu daje za pravo tom poređenju. Središni prostor zauzima prikaz novosti, u kojem se pojavljuju statusi istraživača koje pratite, diskusije u tematskim oblastima ili grupama na koje ste se prijavili, ili informacije o novim resursima u oblastima koje ste odredili u svom profilu.

Na osnovu podataka unetih u profil i dodatih sopstvenih publikacija, sistem će vam ponuditi izbor osoba sličnih interesovanja, a možete se i baciti u pretragu za njima. Broj istraživača registrovanih na ResearchGate sistemu je veći od milion. Osim pojedinaca, možete pretraživati publikacije, konferencije, poslove na univerzitetima…

U oblastima koje pratim, zapazio sam da je nivo diskusija često elementaran ili čak neakademski. Takođe je mali broj relevantnih istraživača (posmatrano po broju publikacija koje odgovaraju ključnim rečima). Možda je u drugim oblastima drugačije. Broj korisnika sistema iz Srbije je relativno velik (preko 700 iz Beograda, 190 iz Novog Sada, 67 iz Kragujevca…) a među njima ima i poznatih imena iz univerzitetskih krugova, ali i studenata osnovnih studija. Ima smisla prijaviti se na sistem i povremeno proveravati statuse, ali bez većih očekivanja.

Academia.edu — moj izbor

Academia.edu je, kao i ResearchGate, zasnovana na konceptu povezivanja, a na kvalitet tih veza najviše utiče aktivnost korisnika. Na početnoj strani se pojavljuju informacije određene ključnim rečima iz profila, kao i aktivnosti osoba koje se prate. Sistem ima veliku bazu tekstova, odnosno veza prema bazama tekstova. Kada sam se prijavio, sistem je iz neke od tih baza povukao podatke o nekim mojim člancima (i same članke u PDF formatu!) i ponudio mi da ih potvrdim kao svoje. Postoji i jednostavna statistika koja prikazuje preglede profila i pojedinačnih publikacija. Isprva je tih pregleda bilo malo — dok nisam označio članke ključnim rečima — a onda su se pojavili i čitaoci.

Područja istraživanja, institucije, časopisi, konferencije i pojedinačni istraživači mogu se pretraživati, a mogu se i pregledati po hijerarhijskoj strukturi. Individualni profili su jasno organizovani, odmah se vide podaci o instituciji i objavljenim radovima, kao i ključne reči (tagovi), generalni i po publikacijama, tako da se veoma lako utvrđuje da li sa tom osobom delite istraživačka interesovanja. U oblastima koje me zanimaju pronašao sam nekoliko svetski poznatih imena, ne baš onih iz top-10, ali svakako više puta citiranih naučnika. Većina korisnika su ili univerzitetski nastavnici ili postdiplomci. Korisnika iz Srbije je otprilike upola manje nego na ResearchGate.

Za ono što je meni potrebno, najbolji izbor je Academia.edu. Izvesna lakonska strogost i jednostavnost u korišćenju sistema, uz prisustvo korisnika višeg naučnog kvaliteta, glavni su argumenti za takvu ocenu. Ali, ponavljam, možda je u nekim drugim oblastima drugačije. Možda će se nekome više svideti živost ResearchGate zajednice, ili možda neko traži all-in-one rešenje nalik na Mendeley.

Čim se inicijativa pojavila, pojavili su se i glasovi koji dovode u pitanje opravdanost čitave akcije. Ništa neobično u fakultetskom životu, gde je pokatkad potreba za izdvojenim mišljenjem sama po sebi dovoljan razlog da se tvrdi drugačije. Racionalno jezgro argumenta protiv objavljivanja radova na sajtu, bio je da se time krše autorska prava. Čija? Autora? Ali u njihovom najboljem interesu jeste da rezultate svojih istraživanja učine dostupnim što širem krugu moguće publike. (To je ona kantovska „javna upotreba razuma“.) Statistike pristupa potvrđuju opravdanost postavljanja članaka na sajt fakulteta: većina postavljenih članaka je preuzeta više desetina, a neki i više stotina puta! Neka su u pitanju i ponovljena preuzimanja i pristup internet botova, opet je sigurno da je svaki autor dobio na vidljivosti svoga rada. Hoće li vidljivost preći u citiranost, zavisi od kvaliteta samog članka.

Ostao je argument da se objavljivanjem na sajtu krše prava izdavača radova — časopisa i izdavačkih kuća. Koliko je to jak argument?

U januarskom dodatku Com_medi@ dnevnog lista Danas pojavio se zanimljiv članak koji na ovo pitanje baca nešto dodatnog svetla. Preuzeću odatle dva-tri akcenta.

Prvo:

istraživači koji su primali plate od univerziteta/instituta, moralno su, ako ne i pravno, u obavezi da dozvole svojim institucijama da njihove članke objave u repozitorijumima sa otvorenim pristupom

Drugo:

autori su vlasnici svojih dela i autorska prava i mogu i treba da zadrže, dajući časopisima samo određena prava, ili, još bolje, dozvole da objave njihove radove. Izdavači ne moraju posedovati sva autorska prava da bi objavili neki rad. Autorska prava su skup prava koja se mogu deliti između autora i izdavača.

Treće:

Iako je Otvoreni pristup časopisima u Srbiji snažno podržan (i razvijen), uočava se mnogo manje aktivnosti u razvoju institucionalnih repozitorijuma, i posebno u donošenju obavezujućih pravila o deponovanju.

U Srbiji je trenutno aktivan DOI repozitorijum, kao i repozitorijum u okviru SCIndeksa. Uvođenjem repozitorijuma institucija i autorskim deponovanjem radnih verzija članaka, mogućnosti otvorenog pristupa bi se uvećale, a korist bila vidljivija. Poželjno je, svakako, da bar institucionalni repozitorijumi budu ostvareni uz pridržavanje odgovarajućih bibliotečkih standarda, što bi olakšalo indeksiranje i pretraživanje podataka.

Uz drugo pitanje, ponoviću odgovor — sve, s tim što bi redosled trebalo da bude, po mom mišljenju, sledeći: prvo, kapitalno blago starih i retkih knjiga od značaja za nacionalnu kulturu; zatim, naučna periodika; zatim arhivska građa, rukopisi, prva izdanja itd. Digitalizovanje treba započeti onim što sa jedne strane valja zaštititi i trajno sačuvati, a sa druge dati istraživačima na uvid. Posebno kada je reč o digitalizaciji arhivske građe (ili mikro-projekata tipa časopis taj-i-ta, pisac taj-i-taj), deo poslova mogu da preuzmu i regionalne biblioteke ili ad-hoc formirani timovi.

Ali uz prvo pitanje, imam utisak da među akterima relacije autor-izdavač-čitalac postoji nesklad interesa. Čitalac bi da dobije izdanje na što komforniji način (optimalno — besplatno). Autor, u uslovima kada ionako za svoja dela dobija smešno ili uvredljivo male naknade, možda ima veći interes da bude čitan, nego da se njegova dela prodaju. Izdavač je u sendviču u kojem mora da vodi računa i o interesima čitaoca i autora, ali i o svom interesu.

Nastavljam razmišljanje. Možda bi model nekog na internetu zasnovanog servisa koji bi distribuirao knjige (i uopšte tekstove) u elektronskom formatu uz minimalnu naknadu, najviše odgovarao čitaocu i autoru. Takve stvari već postoje, a neke od njih lično koristim (i plaćam). A našao bi mesta u tom modelu i izdavač.