Saša Radojčić » Društvo

Šta je vredno znati (još jednom)

SR — Thu, 07 Apr 2011 09:56:03 +0000

Razgovaram juče sa jednim kolegom o nastavi, studentima i njihovom angažovanju, i on mi rezignirajuće kaže kako je, eto, istina da živimo u epohi jedinstvenoj u istoriji čovečanstva, u kojoj potomci znaju manje od predaka, u kojoj su deca obrazovana lošije od roditelja.

Na stranu sada pitanje da li je naš epohalni položaj jedinstven u istoriji čovečanstva — nesumnjivo je jedinstven u modernoj istoriji Zapada od renesanse naovamo — no, dijagnoza je jasna i tačna.

Okruženi smo informacijama, sve lakše dostupnim, koje se sve teže preobražavaju u znanje. Ali, čak i da uspevamo da informativno preobilje, tu zemlju dembeliju u koju nas uvode Google, Wikipedia i razni drugi izvori informacija, pretvaramo u znanje kako-tako povezano sa našim životnim iskustvima (što ne uspevamo), ostaje ključno pitanje.

Da li je ono što znamo vredno znati? Kako znamo da je nešto vredno znati?

Otvoreni pristup, još jednom

SR — Sun, 23 Jan 2011 08:34:31 +0000

Na fakultetu na kojem radim, odnedavno smo, zalaganjem prodekana za nauku prof. dr Nedeljka Rodića, započeli sa postavljanjem reprezentativnih radova nastavnika i saradnika u pdf formatu na sajt fakulteta. Članci iz časopisa, saopštenja sa naučnih skupova, poglavlja iz zbornika — sve bi to, malo-pomalo, trebalo da se nađe u toj kolekciji. Što da potvrdimo da ne krademo Bogu dane, što da povećamo izglede za vidljivost i citiranost radova, što je danas, u uslovima postbolonjske konkurencije na univerzitetima, jedan od uslova za opstanak.

Čim se inicijativa pojavila, pojavili su se i glasovi koji dovode u pitanje opravdanost čitave akcije. Ništa neobično u fakultetskom životu, gde je pokatkad potreba za izdvojenim mišljenjem sama po sebi dovoljan razlog da se tvrdi drugačije. Racionalno jezgro argumenta protiv objavljivanja radova na sajtu, bio je da se time krše autorska prava. Čija? Autora? Ali u njihovom najboljem interesu jeste da rezultate svojih istraživanja učine dostupnim što širem krugu moguće publike. (To je ona kantovska „javna upotreba razuma“.) Statistike pristupa potvrđuju opravdanost postavljanja članaka na sajt fakulteta: većina postavljenih članaka je preuzeta više desetina, a neki i više stotina puta! Neka su u pitanju i ponovljena preuzimanja i pristup internet botova, opet je sigurno da je svaki autor dobio na vidljivosti svoga rada. Hoće li vidljivost preći u citiranost, zavisi od kvaliteta samog članka.

Ostao je argument da se objavljivanjem na sajtu krše prava izdavača radova — časopisa i izdavačkih kuća. Koliko je to jak argument?

U januarskom dodatku Com_medi@ dnevnog lista Danas pojavio se zanimljiv članak koji na ovo pitanje baca nešto dodatnog svetla. Preuzeću odatle dva-tri akcenta.

Prvo:

istraživači koji su primali plate od univerziteta/instituta, moralno su, ako ne i pravno, u obavezi da dozvole svojim institucijama da njihove članke objave u repozitorijumima sa otvorenim pristupom

Drugo:

autori su vlasnici svojih dela i autorska prava i mogu i treba da zadrže, dajući časopisima samo određena prava, ili, još bolje, dozvole da objave njihove radove. Izdavači ne moraju posedovati sva autorska prava da bi objavili neki rad. Autorska prava su skup prava koja se mogu deliti između autora i izdavača.

Treće:

Iako je Otvoreni pristup časopisima u Srbiji snažno podržan (i razvijen), uočava se mnogo manje aktivnosti u razvoju institucionalnih repozitorijuma, i posebno u donošenju obavezujućih pravila o deponovanju.

U Srbiji je trenutno aktivan DOI repozitorijum, kao i repozitorijum u okviru SCIndeksa. Uvođenjem repozitorijuma institucija i autorskim deponovanjem radnih verzija članaka, mogućnosti otvorenog pristupa bi se uvećale, a korist bila vidljivija. Poželjno je, svakako, da bar institucionalni repozitorijumi budu ostvareni uz pridržavanje odgovarajućih bibliotečkih standarda, što bi olakšalo indeksiranje i pretraživanje podataka.

Zašto naša deca ne čitaju knjige?

SR — Wed, 01 Dec 2010 06:42:55 +0000

Na ovo pitanje prikupilo se već deset odgovora u „Politikinoj“ rubrici „Šta da se radi“. Za sada poslednji prilog je iz pera jezikoslovca Veljka Brborića. Vredi pročitati sva mišljenja, čak i preleteti preko komentara čitalaca.

Ne čita se jer nije doba čitanja. Nisu deca kriva.

Ni hleba ni igara

SR — Sat, 24 Apr 2010 04:43:31 +0000

Svaki čovek po prirodi teži sreći, govorili su grčki filozofi, među njima i Aristotel. Smisao moralne osetljivosti bi se sastojao u tome da čovek odbija da bude srećan ako se drugom čoveku ne dopušta da bude srećan.

Nemački pesnik Gotfrid Ben, na pitanje šta znači biti srećan čovek, odgovara cinično: „Biti glup i imati posao“. Benov odgovor je varijanta na ono staro „hleba i igara“. Moguće je ne samo zamisliti, nego i živeti u vremenu i društvu koje oskudeva i u hlebu i u igrama, kada ni za jedno ni za drugo ne postoje resursi. Ili, što bi rekli srpski štajkači — biću glup, samo me pusti da radim.

U čemu bi se tada ispoljavala moralna osetljivost? U obezbeđivanju posla za sve? U zaglupljivanju širokih masa? (Eto zašto su savremeni mediji usrećiteljski. Eto zašto je danas politika, na globalnom kao i lokalnom nivou, usmerena na način govora koji ljudima obećava sreću. Da bih te usrećio, moram od tebe napraviti budalu — to je otprilike lozinka novih društvenih ugovora. A ima — o tome takođe treba razmisliti — i onaj deo o kolačima.)

ctrl+C/ctrl+V (2)

SR — Mon, 22 Mar 2010 07:53:53 +0000

Borislav Pekić je, koliko mi je poznato, bio prvi značajan srpski pisac koji je za pisanje koristio računar. Imajući u vidu obim i razgranatost Pekićeve produkcije, moglo bi se pretpostaviti da to nije bilo motivisano nekakvim njegovim tehnooptimizmom (naprotiv, on je bio tehnopesimista), nego izborom najpogodnije alatke za rad.

U Pekićevim knjigama se često variraju slični motivi, razrađuju srodne ideje, čak i u sličnoj jezičkoj formi. Da li je u pisanju Pekić koristio sekvencu ctrl+C/ctrl+V, nikada nećemo moći da utvrdimo sa sigurnošću. Ali jedan drugi pisac, još jedno veliko ime novije srpske književnosti, dokazano je koristio tehniku kopiranja, i to bar deceniju pre nego što je Pekić dao intervju Televiziji Beograd pored uključenog računara na čijem ekranu je titrao tekst njegove nove knjige. Reč je o Danilu Kišu i njegovoj „Grobnici za Borisa Davidoviča“.

Ta knjiga je izazvala veliku polemiku, koja je — iz današnje persprektive posmatrano — sadržavala jedan pretežno ideološki i jedan pretežno estetički sloj. Ovaj drugi, estetički sloj, ticao se legitimnosti doslovnog preuzimanja delova tuđih tekstova i njihovog uklapanja u novo književno delo. Plagijat, ili dovođenje do vrhunca umetničke tehnike montaže? Estetičar Dragan Jeremić, sa svojom erudicijom i neverovatnim pamćenjem, prepoznao je Kišove „pozajmice“, optužio pisca za plagijat i vodio s njim dugotrajnu polemiku, delimično nezavisnu od one ideološke. Vrhunci te polemike su knjige „Čas anatomije“ Danila Kiša (1977) i „Narcis bez lica“ Dragana Jeremića (1981). U poslednje vreme se relevantnost ove polemike ponovo otkriva; navešću samo knjigu Dragana Boškovića „Tekstualno (ne)svesno“ (2008).

Već i sama okolnost da je moguće ozbiljno teorijsko razmatranje pitanja legitimnosti Kišove tehnike montaže (ili, ako vam ovaj eufemizam nije po volji, tehnike preuzimanja tuđih tekstova), ukazuje na to da se pribegavanje sekvenci ctrl+C/ctrl+V ne sme prebrzo osuditi i otpisati.

U čemu je razlika između Kišove zbirke priča i seminarskog rada studenta koji svoj zadatak obavi kompilirajući tekstove sa dve-tri internet adrese? Ako bi se razlikovanje zasnivalo samo na onome „Quod licet Iovi…“, bilo bi to rđavo, i povrh toga nepravedno razlikovanje. Šta je još u igri? Šta činimo kada kucamo ctrl+C/ctrl+V? Šta time hoćemo da učinimo?

ctrl+C/ctrl+V

SR — Sun, 21 Mar 2010 16:37:09 +0000

Živimo u doba kopiranja. Umnožavanje i reprodukovanje sadržaja u tekstualnom, grafičkom, zvučnom ili video obliku danas je dostupno svima. Nikakvo posebno znanje za to nije potrebno, niti skupa oprema. Samo jedna kratka, lako pamtljiva sekvenca: ctrl+C/ctrl+V.

Neodoljiva lakoća kopiranja stavlja nas pred dilemu u mnogim konkretnim, svakodnevnim situacijama. Napraviti (napisati, nacrtati, snimiti…) ili odnekud uzeti gotovo? Domoroci copy/paste kulture se lako odlučuju, čak i ne primećuju da je pred njih stavljen nekakav izbor. Oni kopiraju, njihovi prsti su naviknuti na ctrl+C/ctrl+V. Nasuprot njima, migranti iz primitivnijih kultura koje su držale do pojma autorstva moraju da traže opravdanje: — Oh, pa to će mi uštedeti vreme, olakšati posao, brže ću stići do cilja… Ovo je ionako samo radna verzija, samo za sutrašnji sastanak, samo za blog, samo za seminarski rad…

Ova opravdanja liče na pesmu sajber-sirena koju pevamo sami sebi, na zavođenje sajber-Mefista na koje unapred pristajemo. Nešto što je tako lako mora biti nedužno: ctrl+C/ctrl+V.

U stvari, praksa copy/paste kulture zahteva preispitivanje, ako ne i redefinisanje, mnogih važnih pojmova. Nisu dovedeni u pitanje samo odnosi originala i kopije, autorskog dela i plagijata, već i još temeljniji odnosi i pojmovi. Na primer, i sam pojam znanja, ili pojam stvaralaštva, ili pojam umetničkog ili naučnog dela.

Virtuelna biblioteka (2)

SR — Mon, 16 Mar 2009 11:24:38 +0000

Sabiram razgovor na temu iz naslova, na 15. međunarodnom salonu knjiga u Novom Sadu. Razgovor je vodila Vladislava Gordić-Petković a učestvovali smo i Mirjana Đurđević i ja. Pokrenuto je više tema, ali čini mi se da bi najvažnije bile, prvo, ima li e-izdavaštvo u našoj zemlji realne izglede, u uslovima kada izdavači ne mogu da smisle poslovni model koji bi e-izdanja učinio ekonomski opravdanim, i drugo, šta i kako digitalizovati iz ovdašnjih bibliotečkih fondova.

Uz drugo pitanje, ponoviću odgovor — sve, s tim što bi redosled trebalo da bude, po mom mišljenju, sledeći: prvo, kapitalno blago starih i retkih knjiga od značaja za nacionalnu kulturu; zatim, naučna periodika; zatim arhivska građa, rukopisi, prva izdanja itd. Digitalizovanje treba započeti onim što sa jedne strane valja zaštititi i trajno sačuvati, a sa druge dati istraživačima na uvid. Posebno kada je reč o digitalizaciji arhivske građe (ili mikro-projekata tipa časopis taj-i-ta, pisac taj-i-taj), deo poslova mogu da preuzmu i regionalne biblioteke ili ad-hoc formirani timovi.

Ali uz prvo pitanje, imam utisak da među akterima relacije autor-izdavač-čitalac postoji nesklad interesa. Čitalac bi da dobije izdanje na što komforniji način (optimalno — besplatno). Autor, u uslovima kada ionako za svoja dela dobija smešno ili uvredljivo male naknade, možda ima veći interes da bude čitan, nego da se njegova dela prodaju. Izdavač je u sendviču u kojem mora da vodi računa i o interesima čitaoca i autora, ali i o svom interesu.

Nastavljam razmišljanje. Možda bi model nekog na internetu zasnovanog servisa koji bi distribuirao knjige (i uopšte tekstove) u elektronskom formatu uz minimalnu naknadu, najviše odgovarao čitaocu i autoru. Takve stvari već postoje, a neke od njih lično koristim (i plaćam). A našao bi mesta u tom modelu i izdavač.