Uz drugo pitanje, ponoviću odgovor — sve, s tim što bi redosled trebalo da bude, po mom mišljenju, sledeći: prvo, kapitalno blago starih i retkih knjiga od značaja za nacionalnu kulturu; zatim, naučna periodika; zatim arhivska građa, rukopisi, prva izdanja itd. Digitalizovanje treba započeti onim što sa jedne strane valja zaštititi i trajno sačuvati, a sa druge dati istraživačima na uvid. Posebno kada je reč o digitalizaciji arhivske građe (ili mikro-projekata tipa časopis taj-i-ta, pisac taj-i-taj), deo poslova mogu da preuzmu i regionalne biblioteke ili ad-hoc formirani timovi.

Ali uz prvo pitanje, imam utisak da među akterima relacije autor-izdavač-čitalac postoji nesklad interesa. Čitalac bi da dobije izdanje na što komforniji način (optimalno — besplatno). Autor, u uslovima kada ionako za svoja dela dobija smešno ili uvredljivo male naknade, možda ima veći interes da bude čitan, nego da se njegova dela prodaju. Izdavač je u sendviču u kojem mora da vodi računa i o interesima čitaoca i autora, ali i o svom interesu.

Nastavljam razmišljanje. Možda bi model nekog na internetu zasnovanog servisa koji bi distribuirao knjige (i uopšte tekstove) u elektronskom formatu uz minimalnu naknadu, najviše odgovarao čitaocu i autoru. Takve stvari već postoje, a neke od njih lično koristim (i plaćam). A našao bi mesta u tom modelu i izdavač.

Kada? — U sredu, 13. februara u 19 sati.

O čemu? — Knjiga Hansa Georga Gadamera „Početak filozofije“ (Fedon, Beograd, 2007; prevod Božidar Zec).

Ko? — Mile Savić, Ivan Milenković, Saša Radojčić.

Pogrešno. Minstarstvo treba da pomaže ustanove čiji je osnivač, a to su javne biblioteke. Izdavačka preduzeća mogu da se nadaju dobijanju budžetskih sredstava jedino u slučajevima kada pravo na njih dobiju preko konkursa za izdavačke projekte. A onda, izdavači, ožežite: ima li takvih konkursa? Kolika su sredstva? Ko o njima odlučuje?

Ovako, sve isuviše podseća na žalopojku za vremenima kada su postojali (povlašćeni) državni izdavači — i oni drugi. Samo što su se karte malo izmešale, pa su povlašćeni neki drugi. Poenta je u tome da budu ravnopravni.

Odluku Ministarstva da ipak obezbedi otkup knjiga treba pozdraviti, ali ipak treba i ponešto prokomentarisati.

Prvo, obim sredstava namenjenih otkupu nije u skladu sa potrebama javnih biblioteka (kojih u Srbiji ima 175). Ovo komentariše i tekst „Predlog unapređenog modela otkupa knjiga“ objavljen na sajtu Ministarstva kulture, u kome se republičkih 90 miliona za 175 biblioteka upoređuje sa 40 miliona koliko je za potrebe otkupa za 17 gradskih biblioteka izdvojio Grad Beograd. Država je ipak trebalo da šire razreši kesu.

Drugo, sredstva za otkup neće biti obezbeđena iz redovnog budžeta, već iz Nacionalnog investicionog plana. Iako je blizu pameti argumentacija o ulaganju u knjigu kao dugoročnoj investiciji u obrazovanje, iako je dobro poznato da je Srbija u mnogim sektorima izgubila prvo polugodište 2007. zbog stranačkih igara, ipak bi bilo bolje da je izdvajanjem redovnih budžetskih sredstava Ministarstvo dalo signal o redovnosti (i implicitno, važnosti) konkursa i samog otkupa.

Treće, imenovana komisija na prvi i drugi pogled ostavlja povoljan utisak, u njoj su ozbiljni profesionalci, mada je ipak i komisija mogla biti oformljena posle nekog javnog konkursa.

Četvrto, tobože „novi“ model otkupa ipak nije nov. U pitanju je, u stvari, postupak koji je prvi put primenjen u otkupu 2003. Tekst predloga Ministarstva je zapravo unekoliko dopunjen i redigovan tekst koji je, pod istim naslovom, tada zaista kao novost u proceduri otkupa knjiga za potrebe javnih biblioteka, objavljen 2003. Ko ne veruje, može da uporedi oba teksta — onaj sa sajta Ministarstva kulture, i ovaj sa sajta Narodne biblioteke Srbije, u odeljku „Info za izdavače“.

Peto, i poslednje, prepustiti bibliotekama odluku o konačnom izboru konkretnih naslova je dobra odluka, jer bibliotekari najbolje znaju šta im je u fondovima potrebno. Ipak, ne bi trebalo ni preterivati u decentralizaciji: jer u pojedinim bibliotekama bi moglo da se dogodi (a znam pouzdana da se događalo) da od ponuđenih naslova ne budu izabrana dela koja su „od izuzetnog značaja za kulturu, umetnost i opšte obrazovanje“, ili da njih bude neuporedivo manje od naslova koji su stvar sezonskog interesovanja čitalaca, hitovi, reklamirani naslovi, laka književnost. To jeste ono što čitaoci najviše traže — ali smisao otkupa knjiga nije da se kupuju knjige koje bi se ionako kupovale, nego da se u bibliotekama nađe i ponešto od naučne knjige, ponešto od domaće književnosti što ne dospeva na top liste najprodavanijih knjiga, a što će imati dugoročniju vrednost. Ponešto od prevoda koji doprinose temeljnijem poznavanju drugih kultura.

Znam bibliotekare koji će se potruditi da knjige sa top lista nabave iz raznih drugih izvora. A poznajem i one koji će za to iskoristiti instituciju otkupa. Ali to je ipak neka druga tema, za drugu priliku.

Palo mi je u oči da je filozofija obuhvaćena unutar društvenih nauka (a ne humanistike), zajedno sa sociologijom i političkom teorijom. Ipak je Srbija zemlja sa marksističkim nasleđem.