Moje saopštenje nosi naslov „Kostić dijalektičar: Novo čitanje Osnovnog načela“. Ovde prenosim skraćenu verziju saopštenja (oko 6 kartica), koju ću, uz možda još neke izmene i dopune, izložiti na skupu. Puna verzija je oko tri puta duža.

KOSTIĆ DIJALEKTIČAR – NOVO ČITANJE „OSNOVNOG NAČELA“

Baviti [...]]]> Dvodnevni naučni skup u SANU, 10–11. novembra 2010.

Moje saopštenje nosi naslov „Kostić dijalektičar: Novo čitanje Osnovnog načela“. Ovde prenosim skraćenu verziju saopštenja (oko 6 kartica), koju ću, uz možda još neke izmene i dopune, izložiti na skupu. Puna verzija je oko tri puta duža.

KOSTIĆ DIJALEKTIČAR – NOVO ČITANJE „OSNOVNOG NAČELA“

Baviti se danas filozofskim spisima Laze Kostića imalo bi smisla čak i ukoliko bi se to bavljenje ograničilo na sažimajući pogled na ove spise i istoriju njihovog čitanja. Ovde ću ponuditi i unekoliko drugačija razmišljanja, naime, pokušaću da Kostićeve filozofske spise posmatram pre svega filozofski, da u njima pronađem tragove epohalno određujućeg mišljenja i da ukažem na njihove verovatne veze, pa i na moguća srodstva. Filozofski relevantna Kostićeva dela su pre svega Osnova lepote u svetu, objavljena 1880. u Letopisu Matice srpske, i Osnovno načelo – kritički uvod u opštu filozofiju, takođe objavljena u Letopisu 1884, ali i Knjiga o Zmaju i delovi manjih radova o književnosti i jeziku, a u tom kontekstu se mogu posmatrati i pojedini iskazi iz Kostićevih književnih tekstova, u kojima se relativno često pronalaze različiti derivati Kostićevih osnovnih filozofskih misli. (To se odnosi, između ostalog, na dualističko shvatanje čovekovog bića, izraženo npr. rečima da je ljudsko srce „sudarište načela strašna dva“ … „među javom i med snom“, na zamisao o dijalektičkom spoju, odnosno „ukrštaju“ tih suprotnosti „gde svih vremena razlike ćute“, na ideju o tragičnom i kobnom karakteru lepote, kao i na s tim usko povezanu ideju o mogućnosti sinteze estetske i etičke sfere mišljenja i življenja.)

Kostić svuda u svetu vidi suprotnosti i njihovu borbu, a i čovekovo stvaralaštvo se, po njemu, može odrediti preko pojma suprotnosti. „Svakolika veština“, piše Kostić, „pa i pesništvo, svodi se na dve dijametralno uskosne sile, na ovaplućivanje misli i na ovamišljavanje puti; sloga tih dveju sila zove se forma, oblik.“ Do jednog od osnovnih estetičkih pojmova, pojma forme, Kostić dolazi zaobilazno, preko ideje o spoju suprotnosti. Uobičajena interpretacija Kostićeve estetike suprotnosti, zasnovana ogledom Dušana Nedeljkovića „Srpski dijalektički pankalizam u devetnaestom veku“, povezuje je sa dijalektičkom filozofijom grčkih predsokratovskih filozofa, mišljenjem Anaksagore, Empedokla, a pre svih Mračnog Heraklita. Na sve njih se Kostić izričito poziva u svojim spisima.

Na Heraklita se poziva formulišući osnovni princip u svetu kao princip jedinstva i borbe suprotnosti, princip premosti ili ukrštaja protivnih sila: „Sve biva sklapanjem rasklapa i rasklapanjem sklopa, ili skladom rasklada i raskladom sklada. Heraklit je samo slutnju svoga naroda uhvatio u ognjenu tačku, u fokus čistog ogledala svoga uma, te je u punom, savršenom iako vrlo kratkom i zbijeno izraženom načinu ostavio potonjem svetu.“ Kostićeva dijalektika nije, dakle, dijalektika klasične nemačke filozofije, koja vrhunac nalazi u Hegelovom sistemu, već jedan način mišljenja koji svoju inspiraciju, ili, bolje rečeno, jedan od izvora svoje inspiracije, stiče u tekstualno nesigurnom, a misaono raznorodnom, predanju antičke filozofije.

Mogli bismo, kako u jednom novijem radu sugeriše Damir Smiljanić, da insistiramo na tome da Kostić kao filozof nije bio filozof sistema – ne samo u tom smislu da iza sebe nije ostavio filozofski sistem iako ga je priželjkivao i barem u dva navrata zaista pokušao da ga formuliše – značilo bi to svođenje njegove nesistematičnosti na jednu manje-više biografsku, dakle ne-suštinsku, ne-filozofsku okolnost – ali da je, premda nesistematičan, po svom osnovnom misaonom sklopu, po filozofskim intencijama i po načinu na koji je nastojao da ih utemelji, Laza Kostić bio pravi metafizičar. Tom pitanju bi trebalo da posvetimo dodatnu pažnju.

Ono karakteristično metafizičko u Kostićevom filozofskom karakteru vidimo, u prvom redu, u težnji da se otkrije i formuliše jedan osnovni princip sveta, odnosno osnovni princip lepote. Mnogostrukost pojavnog u svetu trebalo bi, po toj zamisli, da bude moguće svesti na jedno načelo, na jedan princip. Taj princip je shvaćen kao princip formalne prirode. On se ne sastoji ni u kakvom supstratu, ni u kakvoj supstanciji (kao što su to bili npr. kod predsokratovaca različiti elementi, često metaforički predstavljeni, ili, još i kod Dekarta, na početku novog veka, res cogitans i res extensa, misaona i protežna supstancija), već u relaciji, u odnosu u kojem se ono što postoji, u svom najopštijem vidu, uopšte može naći.

To osnovno načelo, osnovni formalni odnos, Kostić određuje kao ukrštaj. Ukrštaj treba razumeti u vrlo širokom smislu. Tim pojmom Kostić pokriva svaki odnos sila, njihovog susretanja, združivanja ili sukobljavanja.

Ukrštaj se, po Kostiću, pojavljuje u dva glavna vida: u vidu simetrije i u vidu harmonije. „Simetrija je združenje, sastav protivnosti dva dela, upravo dve polovine jedne celine, ili dva ili više predmeta koji se nalaze jedan prema drugom, u prostoru, a i u vremenu.“ … „Harmonija je sasvim osobita pojava osnovnog načela ukrštaja ili, ukrštaj u određenom centripetalnom vidu, sklopljen krst.“ … „To nam dokazuje da harmonija nije ništa drugo do izvrnuta, ili bolje sklopljena simetrija; i obrnuto: simetrija je izvrnuta, ili bolje rasklopljena harmonija. Taj odnos se može prikazati ovako:

Prema tome, simetrija i harmonija nisu ništa drugo do dopuna, kontrolna jedna drugoj. Veza je između njih najprisnija uzajamnica. Harmonija je sinteza simetrije. Simetrija je analiza harmonije.“

Simetrija se, po Kostiću, ne može svesti na jednostavnu geometrijsku  proporciju, već je njena suština dinamičke prirode: „Dve simetrijske polovine ne samo da nisu istovetne, one su … složne zavađenice.“ Isto tako dinamički shvaćen je i pojam harmonije. Za taj grčki izraz Kostić koristi srpsku reč „žljeb“: „Žljeb je najplastičnija ostvara načela ukrštaja, najočevidnija pojava borbe u snazi i sloge u borbi…“ Primer koji Kostić daje za načelo žljeba – primer veze kostiju u zglobu, vodi nas sledećem zapažanju o njegovom filozofskom karakteru.

Iza ideje o mogućnosti pronalaženja osnovnog načela ne stoji samo ogromna ambicija metafizičke misaone apstrakcije, već i jedno sasvim moderno, Kostiću savremeno poverenje u uspeh empirijske nauke. Kostić metafizičar tako je „užljebljen“ s Kostićem pozitivistom. On se bezbroj puta poziva na savremena naučna otkrića iz fizike, hemije, fiziologije, ilustruje svoje misli primerima iz prirodnonaučnih istraživanja, a Spensera i Darvina pominje jednako često, ako ne i češće, kao i stare grčke filozofe. Pozitivistička crta u Kostićevoj nesistematskoj filozofiji u potpunosti je u skladu sa duhom njegove epohe; mogli bismo čak da kažemo kako je tim aspektom Kostić, u širim evropskim razmerama, bio mnogo savremeniji no svojom dijalektikom. Savremeniji, međutim, ne znači originalniji; naprotiv, ovde se Kostić pokazuje ponet uobičajenim idejama koje kruže evropskom intelektualnom pozornicom tokom druge polovine devetnaestog veka. Dobro obrazovan i obavešten, Kostić je bio u stanju ne samo da te ideje prepozna, već i da ih usvoji i preradi u skladu sa svojom metafizičkom ambicijom.

Ni ta veza nije neobičan niti usamljen slučaj istorije evropskog mišljenja. Jedan veliki evropski filozof, Kostićev savremenik, takođe je ostvarivao plodan spoj metafizike inspirisane antičkom filozofijom i duha pozitivne nauke. Reč je o Fridrihu Ničeu i njegovoj misli o večnom vraćanju istog. Sa jedne strane ta misao je očigledno inspirisana cikličkim predstavama stoika o velikoj godini i svetskom požaru, a sa druge strane, argumentaciju za tu misao Niče često traži u otkrićima devetnaestovekovne fizike i astronomije. Napomenimo i sledeće: Kostić je znao za Ničea i navodio ga je, ali u kontekstu kritike kulture i morala, a ne problema osnovnog načela.

U još jednom pogledu postoji srodnost između Ničea i Kostića, srodnost u kojoj takođe najverovatnije ne smemo da tražimo vezu bližu od odjeka duha vremena, i koja se tiče istaknutog značaja estetske sfere u poimanju sveta i čoveka. Za Ničea, svet je bio opravdan jedino još kao estetski fenomen, a za Kostića, čitav evolucioni razvoj života rukovodi se jednim prevashodno estetičkim zahtevom – neprekidnom borbom za ostvarenjem što veće harmonije.

Izvori ovih dveju srodnih ideja verovatno su takođe srodni. Ovim idejama Niče i Kostić nastoje da reše srodne probleme koje im nameće duh vremena. Koje probleme? U najkraćem rečeno, probleme mogućnosti ponovnog uspostavljanja celine čoveka i sveta. Moderna epoha je sfere logičkog, etičkog i estetskog učinila autonomnim, a vrednosti istinitog, dobrog i lepog izolovala jedne od drugih. Svest o tome da negde treba da se potraži mesto jedinstva tih vrednosti nije napuštala moderne filozofe, ali oni to mesto više nisu mogli da zamišljaju kao summum bonum teoloških spekulacija. To mesto je od sada moralo da se traži u domenu ovosvetskih odnosa. Fridrih Niče i Laza Kostić traže ga u području lepog.

Zbog povlašćenog značaja koji pripisuje lepoti i lepom, Dušan Nedeljković je filozofsku orijentaciju Laze Kostića nazvao „dijalektičkim pankalizmom“, i to određenje je široko prihvaćeno. Usvaja ga većina komentatora i tumača Kostićevih filozofskih spisa, od Anice Savić-Rebac, preko Predraga Vukadinovića i Jovana Hristića, do tumača našeg vremena, među koje spadaju Damir Smiljanić i Dragan Prole. Iz tih gotovo unisonih ocena izdvaja se jedino glas komparatiste Miodraga Radovića. On umesto Nedeljkovićeve formulacije kojom bi se okarakterisala celina Kostićevog filozofskog mišljenja predlaže alternativnu formulaciju „tragička kalokagatija“. Ovaj izraz, koji težište ponovo prebacuje iz privremeno povlašćene sfere estetskog u antički shvaćeno jedinstvo vrednosti lepog i dobrog, upotrebio je i sam Laza Kostić u tekstu predavanja „O lepim ženama u životu i pesmi“, održanom 16. decembra 1871. u Matici srpskoj. A u tekstu Osnove lepote u svetu, pronaći ćemo i sledeće rečenice: „Tu se, dakle, prvi put promalja jedna pojava koja se tek potpuno razvija u čoveka, te provlačeći se kroz ceo život čovečji, dospeva do svoga vrška u vrhuncu pesničkog i umetničkog sveta, u tragediji, gde se zove tragična jezgra, tragični momenat. Lepota je kobna. Velika lepota, ni muška ni ženska, skoro nikad ne prolazi dobro.“ Grčki bogovi, podsetimo se, bili su ljubomorni na sreću i lepotu smrtnika, i bili uvek spremni da im se osvete za to, kako su smatrali, nezasluženo dobro. No tako je i zlo koje su ljudi podnosili, bivalo neskrivljeno – a upravo u tome leži suština tragedije.

Dijalektički pankalizam i tragička kalokagatija, metafizička ambicija i pozitivističko poverenje u prirodnu nauku, oblikuju osnovne crte filozofske misli Laze Kostića. Kada danas vrednujemo tu misao, imajući u vidu i njen nedovršeni, fragmentarni karakter, i njenu užljebljenost u duh epohe, potrebno je da budemo oprezni i skromni u ocenama. Ta misao ne rešava probleme našeg vremena. Ali ona nije ni puki eksponat na prašnjavim policama filozofske antikvarnice, već svedočanstvo o stepenu jedinstva za koji je misao jednog velikog srpskog pisca uspela da se izbori i da time postane činilac naše filozofske tradicije. A to nije ni tako malo kao što možda na prvi pogled izgleda onome ko bi svuda želeo da nađe izraze originalnosti i novuma.

U podnaslovu — Pesništvo i interpretacija pesništva u filozofskoj hermeneutici.

Članak „Eliotova koncepcija tradicije i poezija srpskog neosimbolizma“ — za zbornik radova Srpskog estetičkog društva „Uticaj estetike na umetnost“; skoro završen.

Članak „Kostić dijalektičar“ — za predstojeći naučni skup o Lazi [...]]]> Posle nekoliko meseci tokom kojih je ovaj blog  bio zanemaren, navešću samo ono na čemu sam radio, na čemu radim ili planiram da radim.

Članak „Eliotova koncepcija tradicije i poezija srpskog neosimbolizma“ — za zbornik radova Srpskog estetičkog društva „Uticaj estetike na umetnost“; skoro završen.

Članak „Kostić dijalektičar“ — za predstojeći naučni skup o Lazi Kostiću u SANU; grubi nacrt.

Članak „Prevod kao interpretacija“ — o prevodu Platonove „Države“ Branka Pavlovića; skoro završen.

Knjiga o osnovnim pojmovima filozofske hermeneutike, za sada bez naslova — većim delom završena prva verzija.

Jedna pesma od oko 25 stihova.

„Hermeneutička vrlina“ odnosi se na istovremeno priznavanje dva prava u interpretativnom postupku: prava teksta i prava čitaoca. Tumačenje se odigrava u prostoru „između“ čitaoca i teksta. [...]]]> Naslov mog ogleda u julsko-avgustovskom dvobroju „Letopisa Matice srpske“. Iza naslova krije se interpretacija interpetacije: kako je filozof H.-G. Gadamer čitao pesnike (Getea, Helderlina, Rilkea, Georgea, a najviše Celana).

„Hermeneutička vrlina“ odnosi se na istovremeno priznavanje dva prava u interpretativnom postupku: prava teksta i prava čitaoca. Tumačenje se odigrava u prostoru „između“ čitaoca i teksta. Kako negde u Istini i metodu kaže Gadamer, mesto hermeneutike je upravo u tom „između“.

Za zainteresovane, podatak koji će im pomoći da lakše nađu tekst: Саша Радојчић, „Херменеутичка врлина“; Летопис Матице српске г. 185, књ. 484, св. 1–2; 2009; стр. 61–85.