Saša Radojčić
Pri slučajnom susretu i višku vremena, a u Bačkoj vremena ima napretek, jedan poznanik i ja se dotakosmo nedavne TV emisije u kojoj su se eksperti i predstavnici naroda prepirali oko raznih tema, među kojima i: kakve su implikacije ruske podrške Srbiji. Neću o politici, već o jeziku. Jedan ekspert, koji zna koliko naš narod voli retoričke figure, reče da, kada se slonovi tuku, miševi treba da se sklone (ili već nešto u tom smislu); na to mu narodni predstavnik odgovori da ponekad miš može da uplaši slona.
Ne želim da idem dalje tragom poređenja i zamišljam na šta posle nekog takvog plašenja miš može da liči, niti da poričem da je ova dosetka utemeljena na shvatanju država kao živih organizama sa jedne, i percepcije međunarodnog položaja Srbije sa druge strane, već samo da se zapitam o smislenosti javnog ratovanja dosetkama u okolnostima koje nisu estetskog karaktera. U slučaju narodnog predstavnika, takvo ponašanje bi još i moglo da prođe: u kući gde takvi sede, sve prolazi. Ali ekspert! Od njega očekujemo nešto više od stilskih vežbi. Ili ne?
U svakome od nas čuči pesnik, sam Omir, ništa manje. Pa tu i tamo iskoči na videlo…
Sklonija sam da podnesem takvu retoriku, nego seljačku retoriku, kojoj je data puna legitimnost. Da nabrajam? Mislim da nema potrebe.
Bukvalno sam bolesna (ovo čak nije ni o politici već o fiziološkim problemima) od diskursa na javnoj sceni. Ne znam kako nisam već oguglala, kako se nisam anestezirala…
Pesnik? Pa treba pripustiti pesnika gde god da čuči, pa makar on imao nuždu da priča o babama i žabama. Od vukova koji čuče u većini ljudi koje gledamo na javnoj sceni, na njih treba obratiti pažnju.