Saša Radojčić
Jedna od stilskih figura koje se koriste kada se govori o pamćenju, jeste i metafora mreže. Prilično logično; pamćenje se time poredi sa spravom kojom se nešto lovi ili prikuplja.
Kako godine prolaze i postajem stariji, moje pamćenje sve više liči na ribarsku mrežu — i to sa sve većim okcima. Sitna riba se kroz nju lako provuče, a ostaju samo najkrupniji, somovi.
Najbolje je pamćenje kao rešeto: ono bezvredno, mulj ili pleva, spere se, a ostane zlatno grumenje ili zrnevlje.
Najgore je pamćenje koje liči na paukovu mrežu. Naizgled, ona sve hvata, sve što u nju upadne. Ali, to je pamćenje sitničavo i bez merila, pa hvata i mrtvo trunje koje neki vetar odnekud donese. Takvo pamćenje, takva mreža, teško se bori već sa iole krupnijom, iole bučnijom zunzarom, a sve veće i jače od lepog, zdravog bumbara, pokidaće je.
To i ja primećujem. Drago mi je što si to na lep način podelio sa nama.
Sjajna beleska.