Mi koji kusamo iz velikih tanjira
osećamo se pomalo kao krivci, jer tamo neko
(preko puta nas) zaviruje u svoj mali tanjir.
Osluškujući naše srkanje i razgovor,
taj se ogleda u svom malom tanjiru: masna
jezerca čorbe umnožavaju mu lice.
Srećan je dok gleda u svoj mali tanjir,
oseća se na neki način Bogom, vidi
ono što drugi ne vide, drugu stvarnost.
Za to vreme mi smo svi van sebe
od jela, od muha što lete nam u čorbu,
od popaca u kuhinji, i od prostačkog govorenja o Ničem.
Postojanje socijalno-kritičke dimenzije govora je nešto na šta smo navikli kada čitamo verističke pesme. Moderni pesnik, koji takoreći podrazumevano polazi iz pozicije nesporazuma sa stvarnošću koja ga okružuje, ima na raspolaganju različite načine reagovanja na taj nesporazum. On može da ga produbi, ili da pokuša da ga prevaziđe; jedna od mogućnosti za kojima može da posegne je i kritička reakcija na socijalne pretpostavke početne pozicije govora. Veristička poezija se u tom vidu reagovanja oseća kao kod kuće.
No, kada pred sobom imamo poeziju pesnika za čiju poetiku se, doduše, može upotrebiti oznaka „verizam“, ali vrlo specifičan, magijski verizam, koji barata slikama jednog iznutra oživljenog sveta – onda socijalno-kritička dimenzija nije na prvom mestu u krugu naših očekivanja. Aleksandar Ristović ju je ipak ostvarivao u čitavom nizu pesama.
U pesmi „Mali tanjir“ je taj odnos očigledan. Ona sučeljava nas „koji kusamo iz velikih tanjira“ i tamo nekog ko „zaviruje u svoj mali tanjir“. Različita veličina tanjira, iz kojih se kusa možda ista čorba, kao izraz socijalne neravnopravnosti i, samim tim, nepravde, ne može se prevideti.
Ali Ristović se ne zadržava samo na demonstraciji osetljivosti za društvenu nepravdu. U pesmi se nižu dinamične sinestezijske slike, a u svakoj od četiri strofe aktiviran je sličan osnovni mehanizam: iz početne, čulno određene situacije, prelazi se u neku drugu situaciju, uvek onostranu, bilo da je to samo ukazivanje na nekog „preko puta nas“, bilo umnožavanje sudbina u „masnim jezercima čorbe“, bilo da je to „druga stvarnost“ koju drugi ne vide, ili samo Ništavilo u koje se preobrazila naša ispraznost. Poslednji stih se ne završava gramatički korektnom sekvencom „govorenja ni o čemu“, već hipostazom vrednosti tog govorenja. Reč Ništa, u kontekstu u kojem se pojavljuju i reči Bog i druga stvarnost, ima posebnu težinu. Ona nije slučajno poslednja reč pesme. Ona se može razumeti i kao način razrešenja napetosti. One između veličine tanjira, ali i one koja prati temeljni nesporazum modernog pesnika sa svetom koji mu je zadat..
