Saša Radojčić

Piši! Šta čekaš?

Tekst koji sledi prvi put je objavljen marta ove godine u dodatku "Blic knjiga", sa podnaslovom "Saveti mladom piscu":

Piši. Zato si pisac. Nema razloga da čekaš. Nadahnuće ne postoji i neće doći. Živiš u doba strahovite brzine. Ono što je bilo juče sutra već zastareva. Zato piši, jer ono što ne napišeš danas više nikada neće biti napisano. Ono do čega ti danas nije stalo, sigurno neće ni sutra postati važno. A ti ne želiš da pišeš nevažne stvari, zar ne?

Piši. Jer dok pišeš, držiš tekst pod kontrolom, možeš da ga menjaš, nemilice odbacuješ ili dopisuješ… Jednom, kada staviš poslednju tačku, kada uputiš delo u svet, makar se na njemu kao žive rane otvarali belezi tvoje duše, više ništa nećeš imati sa tekstom. On će započeti samostalan život. Više neće biti važno ko ga je napisao, kada, čime i zašto – već samo ono što u njemu piše. I kako je napisano. Zato je bitno da pišeš najbolje što možeš. Ne da bi sačuvao sebe u tekstu, već da bi tekst mogao da opstane i bez tebe.

Piši, i s vremena na vreme se zapitaj za koga pišeš. Ako ti je odgovor, recimo, „za svoj narod“, „za večnost“ ili „za samoga sebe“, zapitaj se ponovo. Za koga, zaista, pišeš, za koga, mimo svih fraza i parola kojima te uče škole, ideologije i cinični pisci stariji od tebe? Jer ti, u stvari, pišeš za nekog anonimnog čitaoca, za nekoga ko će se sresti sa tvojim osamostaljenim tekstom i u njemu tražiti – ne više tebe, nego sebe, čitaoca koji će ukrstiti svoja pitanja sa pitanjima tvog teksta. Ako u tvom tekstu nema pitanja već samo odgovora, biće to kratak susret. Žalostan susret. Pokušaj da se staviš u kožu čitaoca svoga teksta. Kada si on, da li te zanima to što u tekstu piše? Da li te zaista zanima? Ako je odgovor ne, vrati se i piši ponovo. Ako odgovor glasi da, vrati se i piši još.

Svakako piši. I živi, koliko je povrh toga moguće. Životi pisaca su suviše često svedeni na živote tekstova, njihove sudbine su suviše često jednake sudbinama knjiga. Istina je drugačija. Ima života i izvan književnosti, makar nam i nije moguće da ga dokažemo. Piši i živi. Imaj kakvu-takvu građansku egzistenciju u koju ćeš pokatkad moći da utekneš od teksta. Imaj susede i razgovaraj sa njima. Idi na utakmice. Gustiraj kafu na nekoj terasi čitavo nedeljno prepodne. Imaj porodicu, možda i par pasa ili mačku. Naročito mačku. Putuj, putuj, svuda ima ljudi. Kad ostariš, napravi sebi kuću, barem kolibu na planinskom obronku ili na obali mora. Tamo ćeš se zatvoriti – i pisati. Zato si pisac.